Саудијска Арабија је мушког пола. Лав који поносно показује своју гриву. Најјачи у чопору. Зрачи тестостероном. Дичи се својом мужевношћу.
Знам шта вас највише занима. Питање свих питања. Како је бити жена у једној Саудијској Арабији?
Зависи ко сте.
Фатима је Саудијка. Рођена у Саудијској Арабији, одрасла у њој, и никад из ње није изашла. Не зна за друго.
Ја сам странкиња, Европљанка. У Саудијску Арабију ме је довео посао.
Фатима и ја не живимо у истој земљи. Њена Саудијска Арабија је потпуно другачија од моје.
Од прве менструације, Фатима не носи ништа друго осим никаба. Свет гледа кроз узан прорез. Само очи и шаке јој се виде. Сме да се открије само пред мушкарцем са којим не може да прави децу. То не искључује рођаке. Оца, деду, рођеног брата и стрица да, остале не. У случају мешања блиских рођака, најпре раде тест да се провери да ли ће деца бити здрава.
Све одлуке за њу доносе мушкарци. Отац, брат, муж... И син ће једног дана. Из земље не може да изађе без званичне дозволе мушкарца одговорног за њу. Он јој (не)дозвољава да ради. Ако ради, не може било који посао. Има ограничења.
Други ће одлучити за кога ће се удати. Можда то буде њен брат од тетке. Можда неко ко јој се не допада ни најмање. Можда ће бити прва жена. А можда друга. Трећа. Четврта.
Не може да иде где год она хоће, с ким, и кад.
Нека друга Фатима је у бурци. Ни очи јој се не виде. Свет гледа кроз мрежицу на очима. Носи дуге, црне кожне рукавице. Дубоке ципеле. Ни једно једино парче тела јој се не види. Ни глас јој нећете чути.
Трећа Фатима спада у мањину. Реткост. Луда срећа. И њу покрива никаб. Њена слобода и даље није слобода једне Европљанке. Али њена породица није окорела у најстрожијој традицији. Студира. Удала се за оног кога јој је срце хтело. Једина је жена њеном мужу, и никад не би пристала на другу. Богата је. Вози. Живи живот ретко модерне Саудијке.
Саудијац сме да има четири жене, дужан је да сваку третира подједнако и пружи јој исто. Оне живе у различитим кућама. Чула сам за случајеве у којима су постале најбоље другарице, и јако се лепо слажу.
Развода је све више.
Као и свака жена овде, па и странкиња, и ја морам да носим абају. Могу да је откопчам уколико испод ње имам пристојну одећу која ми не открива ниједан део тела. Главу нисам дужна да покривам. На одређеним местима то ипак чиним, ослушкујем шесто чуло. Кад осетим да је тако боље, из поштовања.
Ја немам оца Саудијца. Брата да ми каже „НЕ”. Мужа да ожени још једну, две, три поред мене. Ово овде ништа није моје, не припада ми.
Ја могу у сваком тренутку да се спакујем, и вратим у моју земљу слобода. Ја имам избор. Ја не знам како је бити једна Саудијка. Ја не знам шта је у њеној глави.
Врло су затворене за странце, и тешко да ћете имати шансу да се са једном здружите. У већини, ни не говоре енглески.
За све време проведено тамо, само са једном сам попричала. И то је био први пут да сам осетила Саудијку као људско биће, а не само као ходајуће црнило око мене.
На степеницама испред тржног центра. Чекајући такси, а она мужа. Сама ми се обратила, на савршеном енглеском. Дипломирала га је. Била је радознала, причљива, ведрих очију испод тог црног никаба. Сирена кола њеног мужа нас је прекинула.
Она не реагује. Трубнуо је нервозно опет. Ја сам се уплашила. Да ће имати проблем због мене, да ради нешто што не сме, ућутала сам. Она му је само одмахнула, и наставила да прича докле је хтела. Кроз пар минута смо се љубазно поздравиле, отишла је весело у кола, а ја сам схватила да се често водим чистим предрасудама.
Могу још много тога да вам испричам.
Да су баш жене овде често задртије и традиционалније од мушкараца. Да су ми жене добацивале на улици да покријем главу и затворим абају, а не мушкарци.
Да су жене нас, Европљанке, упозоравале да се стишамо, не смејемо тако, и научимо овде да будемо даме. Ми за њих то нисмо.
Да ми је, као жени, забрањено да путујем по овој земљи. Смела бих само ако имам рођаке или мужа у неком другом граду. У супротном, не смем да излазим из овог у ком сам добила посао.
Како једни Саудијци гледају на нас, странкиње. Нуде непристојне понуде. Како су неки други чинили да се осећам као принцеза. Били савршени џентлмени. Како мушки доктор не сме да ме додирне без присуства медицинске сестре, а и кад она уђе, преглед врши преко абаје.
Како мушкарац гинеколог жену не сме да прегледа, већ то чини сестра док он стоји окренут леђима, и слуша њу која му преноси шта види.
Како отварам врата мог стана да платим доставу хране, а он ми је пружа гледајући у под. Да ме не вређа погледом јер нисам у абаји. Како сам се у почетку плашила да идем негде сама, седам у такси. Па се опустила. И схватила да је овде, о парадокса, за жену безбедније више него игде другде.
Могу још много тога да вам испричам, али овде ћу се зауставити.
И знам, читајући ово, Клара Цеткин се у вама буди. Подиже банере. Организује протесте. Виче „Уа” на сам помен Саудијске Арабије.
Али, чекајте. Ми то не можемо да разумемо.
„Уа”
Станите. Имамо ли ми право ту ишта да коментаришемо?
„Уа”
Они не знају за друго. Ваше нормално, њима није.
„Уа”
За њих, врхунац поштовања жене је склонити је од туђих погледа.
„Уа”
За њу, питање части је покрити тело.
„Уа”
Велико је питање на које слободе би она пристала, а које одбацила, да има избора.
„Уа”
Да, највећи проблем је што она избора нема.
„Уа”
Али, ту битку унапред губимо. Да ли је то уопште наша битка да је бијемо?
Д. Ј.
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна?
Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика
