субота, 25.05.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:00
ИНТЕРВЈУ: МАРЕК ТОМАН, писац

Желео сам да објасним ту чудну логику моћи

Чинило ми се да се 1989. године друштво дубоко променило и да је кренуло у правом смеру, али сада су околности збуњујуће и теже
Аутор: Марина Вулићевићнедеља, 12.05.2019. у 20:30
(Фото Клио)

Главни јунак романа „Похвала опортунизму” чешког писца и дипломате Марека Томана (1967) јесте Черњински дворац у Прагу, који памти најважније историјске догађаје. То је палата која прима политичаре и војске, резонује и коментарише збивања, али никако не може да докучи на који начин је изгубио живот њен становник Јан Масарик, министар иностраних послова Чехословачке од 1940. до 1948. године, боем и уметнички дух, који је пронађен мртав на плочнику испред ње. Ова књига, која по ироничном наслову подсећа на „Похвалу лудости” Еразма Ротердамског, тежи критичком мишљењу и истини, користећи методе мачевања и игре да представи озбиљне ствари. Ако ниси спреман да нападаш, немој да се браниш, и обрнуто, тако размишља мачевалац, али и дипломата, који познаје ритуални плес гестова, што нам све открива Марек Томан. Он је ових дана био гост свог издавача „Клија”, уз којег је посетио школе у Ваљеву и Крагујевцу, као и Тринаесту београдску гимназију.

Черњински дворац током историје прихватао је и нацисту гвозденог срца Рајнхарда Хајдриха, али и Јана Масарика, „министра тужних очију”. Како образлажете етички проблем у опортунизму свог јунака?

Мислим да је то питање моћи. Када је неко на важном положају, он је за многе људе, мада не за све, аутоматски у праву. Наравно, има и људи који просуђују о некој личности на основу онога што она чини. Желео сам да објасним ту чудну логику моћи, која олакшава позицију одређеним политичарима и диктаторима, зато што ће ту увек бити народ који ће их следити. У том смислу, моћ саму себе оправдава. То није мој лични став, не слажем се с тим, чак размишљам сасвим супротно. Када је реч о историји Черњинског дворца, уочљиво је да се током времена неке ствари стално враћају. То су личне трагедије његових господара. Фасцинирало ме је то понављање историје, а опет и та стална смена лидера у палати.

На ироничан начин ваш јунак критикује Чехе, због мањка храбрости и одлучности. Да ли учимо из одређених пораза, који су се у Чехословачкој десили преломне 1948, када је Јан Масарик изгубио живот, као и 1968. године?

Мислим да је та критика и даље умерена, употпуњена иронијом и хумором. Ако су догађаји из 1948. и 1968. били порази, као што кажете, а то дефинитивно јесу били, онда је 1989. заиста била срећна прекретница. Међутим, тридесет година касније, ствари се компликују. Чинило ми се да се 1989. године друштво дубоко променило и да је кренуло у правом смеру, али сада су околности збуњујуће и теже. После 1989. постојала је визија о томе да ћемо имати виши стандард, да ћемо имати политичке партије левице, деснице и центра, које ће се такмичити за гласове бирача и проналазити компромис. Мислили смо да ће моћ осцилирати између леве и десне опције, као у устаљеним демократијама. Сада у Чешкој Републици, као и у другим европским земљама, на сцену ступају политичке снаге које се не поистовећују са стандардним демократским вредностима, већ говоре: „Ми смо за свакога, ми смо популисти”. Не замарају се идеологијама или моралом, већ су прагматични. То нас све враћа мом роману – гомилању моћи и употреби опортунизма. Немам нека идеалистична очекивања од политичке борбе, али сматрам да треба да постоје неке јасне позиције и дефинисане партијске улоге, док је с популизмом све отежано.

Пишете о важним прашким грађевинама: старом дворцу, као представнику аристократије, Лорети-капуцинерском манастиру и цркви, о пабу „Црни во”. Којих друштвених принципа су они носиоци?

Када дођете у Праг, на Лоретански трг, видећете да је мој приказ реалистичан, јер се ту налази грандиозни Черњински дворац, а да је са друге стране скромна, нижа, пристојна, стидљива Лорета. У близини је крчма „Црни во”. Дворац оличава мушки принцип, Лорета – женски. У сталешком погледу, палата је елита, а паб означава плебс, док Лорета ту игра улогу посредовања, разумевања. Треће, спекулативно, објашњење овог односа говори о дворцу као носиоцу политичке моћи, Лорети као духовном бићу, као и кафани без одређене тачке гледишта, као гласној, критичној маси.

Постоји у књизи та опсесивна тема размишљања о мистериозној смрти Јана Масарика. Која је, по вашем мишљењу, теорија овог случаја тачна?

Пре свега, сигуран сам да то није било самоубиство. Онда треба да се запитамо где су убице или људи који стоје иза несреће. Ту је један велики парадокс, зато што када су комунисти ступили на сцену, онда је онај део нације који им није припадао закључио да ако они кажу да је то било самоубиство, онда је извесно да је реч о убиству. Јан Масарик је остао члан комунистичке владе, што је за њих била предност. По томе, комунисти нису имали мотив да га убију, јер би бар на неко време могао да им буде користан. Друго је питање ако је Стаљин сматрао да му је Масарик лична претња. Могуће је да је иза ове трагичне смрти стајала нека дивља фракција чешких комуниста, која се није повиновала наредбама претпостављених. То су неке од теорија, али је доказано да је у Масариковој спаваћој соби, усред ноћи, било неколико људи. За мене то је већ довољно. Није јасно да ли су дошли да га уцењују или да га натерају да донесе неку одлуку, али је вероватно било нешто томе слично. За мене је највероватнија верзија она по којој је покушао бег преко прозора ослањајући се на фасаду. Ова прича је отворена, а закључак остављам читаоцу.

Један детаљ открива да је Масарик на ноћном сточићу држао Библију и књигу Јарослава Хашека. Да ли је Хашеков хумор утицао на вас, на пример када ваш јунак каже да мали народи увек желе неку моћну силу као свог заштитника?

Масарик јесте читао те књиге, нисам ја то измислио. Али, није ми била намера да подражавам Хашека. Када сам био млађи уопште нисам волео „Доживљаје доброг војника Швејка”, мислио сам да је та иронија црна и претерана, да нема никакву вредност. Касније сам схватио да нека његова запажања задиру у саму срж ствари. Мислим да је „Похвала опортунизму” написана из другачије перспективе у односу на Швејка, можда пре неког другог Хашековог јунака као што је натпоручник Лукаш.


Коментари0
e1dae
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља