понедељак, 16.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:24
БЛАЈБУРГ, 74 ГОДИНЕ ПОСЛЕ

О обрачуну Титовог режима с антикомунистичким формацијама 1945.

Аутор: др Коста Николићнедеља, 19.05.2019. у 22:00
Барбара ров (Фото Википедија)

др Коста Николић*

У завршној фази Другог светског рата у Југославији, извршен је обрачун с антикомунистичким формацијама (и бројним цивилима) којe су се пред надирућим партизанима од јесени 1944. окупљале у Словенији и Аустрији. Главну улогу у ликвидацији ових људи одиграли су органи ОЗНЕ (Одељење за заштиту народа). Приликом спровођења масовних злочина и репресалија над пораженим снагама, ОЗНА се није руководила ирационалним осећањем мржње и освете, колико рационалном тежњом уклањања свих могућих противника у освајању власти. Непријатеље или претпостављене непријатеље једноставно је требало уклонити. Одмазда, као мотив, постојала је и на нижим нивоима власти. Извештавајући, на пример, о разлозима ликвидације домобранских официра и војника који су се одазвали амнестији коју је Тито прокламовао још 1944. године, ОЗНА, при 4. корпусу НОВЈ-а, 15. јануара 1945. наредила је да „без много скрупула треба ликвидирати све оне за које знамо да су нам непријатељи и који ће сутра бити против нас”.

Масовне ликвидације поражених снага карактеристичне су за многе земље на крају Другог светског рата. Историчари који се тиме баве истичу како ономе коме припада ратна слава припада и стид због нехуманих и нечовечних дела која су починили над незаштићеним људима, вођени, наводно, „вишим циљевима”. У југословенском случају, у питању је била смишљена и добро организована политика уништења „класног непријатеља”, „издајника народа”, односно, сузбијања било какве идеје о неком отпору „новом поретку” у Југославији.

Да су југословенске власти врло добро знале шта раде, показује тек неколико сачуваних докумената. Посредно знамо да је Александар Ранковић већ 18. маја 1945. донео наредбу о потреби одстрањивања и разарања гробова немачких и других окупаторских војника „и њихових сарадника” како би се избрисао сваки траг о њима. То наређење су појединачни федерални министри, у целини или прилагођено, послали нижим органима власти.

Едвард Кардељ, тада потпредседник југословенске владе и министар за Конституанту, критиковао је 25. јуна 1945. Бориса Кидрича, председника словеначке владе, због спорог „чишћења” заробљеника: „Најкасније у току три седмице распустиће се судови националне части, војни судови ће судити само војним лицима, све друго ће преузети редовни судови. Прогласиће се нова амнестија. Зато немате више никаквог разлога у тако спором чишћењу као до сада.”

Последице рата у Југославији биле су више него страшне, а још више су их увећала послератна убиства. Демонстрирањем „револуционарне правде” разорена је морална и биолошка основа друштва. Од стратишта и масовних гробница по аустријским и словеначким шумама и јаругама, у Хрватској се највише чуло за Блајбург, у Црној Гори за Зидани Мост, у Словенији и Србији за Кочевски Рог. То су постале метафоре за масовно страдање, али и за тешки морални пораз врха Комунистичке партије Југославије који никада није био ни признат, ни јавно саопштен. Ћутањем победника затирало се сећање на сопствена недела.

Према изјави Андрије Мугоше, послератног организационог секретара Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, и према црногорском историчару Браниславу Ковачевићу из 1987, у партијским и државним руководствима није се разговарало о злочинима према идеолошким противницима. На једном састанку организационих секретара републичких, односно покрајинских партијских организација, почетком 1948, којим је руководио Александар Ранковић, а присуствовао и Тито, Мугоша је предложио критички осврт на сопствене грешке учињене у рату и одмах после ослобођења, када су почињене бројне неправде, па и убиства невиних људи. Предложио је и да се недужне породице ослободе непостојеће кривице, као и да им се врате неправедно конфискована добра. Мугоша је то образложио чињеницом да је Црна Гора мала и да се у њој тачно зна да ли је неко оправдано или неоправдано ликвидиран: „Чим сам завршио своје гласно размишљање, Тито је енергично реаговао: ’Нема ревизије.’ Отада више нико никада није на било којем партијском или државном нивоу поставио питање.”

У послератној Југославији жртве су систематски брисане из јавног сећања. Злочин који је нова југословенска власт починила на својим држављанима, с масовним вансудским убиствима, додатно се потенцирао наређењима о ћутању и одузимању права на гробно место. Масовне гробнице, појединачни гробови и жртве једноставно нису смеле да постоје. Гробнице су биле разорене, прикривене, уништене. Преко њих су грађене градске депоније, стамбене зграде или ауто-путеви.

Из историје је познато да ниједно сакривање злочина не може да остане заувек тајна, па тако ни судбина жртава југословенског комунизма није остала сакривена. Затвореници који су успели да побегну из логора, а посебно они који су преживели стрељања, о томе су говорили родбини и пријатељима; о њиховој судбини нашироко се писало у емиграцији. У Словенији, делимично и Хрватској, доста је урађено на проналажењу тајних гробница и идентификовању жртава. У Србији је завет ћутања и даље на снази, а наратив о „издајницима” и „народним непријатељима” има исти смисао и снагу као и у ратним годинама.

*Научни саветник, Институт за савремену историју, Београд


Коментари10
fc317
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

035
"Да су југословенске власти врло добро знале шта раде, показује тек неколико сачуваних докумената. Посредно знамо да је Александар Ранковић већ 18. маја 1945. донео наредбу ..." Зато је уобичајено цитирање несачуваних и усмених докумената који све доказују !?
ANTE BAN
Obračun je bio surov, nemilosrdan, bez jasnih kriterija! Ovamo- u Hrvatskoj- o svemu se nakon 1990-te slobodno piše i puno više zna, nego na istoku bivše SFRJ! Iz objavljenih članaka je najvidljivije kako istina u Srbiju ulazi doslovce - na kapaljku. Završetkom rata 1945.g. prostor Hrvatske i BiH izgubio je cca 500.000 ljudi! Literatura postoji; treba je samo pronaći, naveo sam je ispod drugog članka(ista tema)! Bolje je i tako, nego lupetati bez veze i mlatiti praznu slamu, što dobrim dijelom rade i novinari!
Mijo Vinceković
Ja osobno bih većini hrvatskih i srpskih povjesničara/istoričara koji se bave ovom tematikom, oduzeo naslove doktora znanosti/nauke, zato što uopće ne razumiju materiju o kojoj pišu, niti stvari nazivaju pravim imenom. Imao sam priliku i čast 1964. u Francuskoj razgovarati s dvadesetak nekadašnjih pripadnika pokreta otpora kako onih pod građanskim tako i onim pod komunističkim nadzorom, pa i o procesu "pročišćenja" kako su ratna (od ljeta 1943.) i poratna kažnjavanja veleizdanika/kolaboraconista
Slobodan
Jedno pitanje za Kostu,Bojana i Martinu,da li su ovi koji su se našli u Blajburgu dana 15.5.1945g.poštovali zakone i omogućili žrtvama pravično suđenje pre nego što su ih stavili pod kamu širom Crne Gore,Hercegovine, Hrvatske ili Srbije tokom 1941,2,3,4g? Neka me posete kako su sudili u Valjevu na Krušiku,kako u selu Vraniću,kako u logoru Danica i još u 83 logora širom NDH.
vladimir
Др. Николићу , ви из "института за савремену историју " сте показали циљане политичке поруке уместо историјских чињеница . И ако је вашим генерацијама и они испред вас историја затворила странице и догађаји из Блајбурга су нам веома познати . Сви зликовци који су се повлачили бежећи од суда народа коме су нанели незабележене злочине у историји цивилизације нису хтели да се предају и предају оружје нису другачије ни могли завршити . Само у Кладуши нађено је 3500 Српских очију у чинијама .

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља