понедељак, 15.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:07
ПОГЛЕДИ

Кеш или картица

Аутор: Мухарем Баздуљпонедељак, 08.07.2019. у 18:00

Пре неколико дана навршиле су се тачно три деценије од великог митинга на Газиместану о шестстотој годишњици Косовске битке. Тим поводом у јавности и медијима било је много подсећања на 1989. годину. Скоро истовремено, односно тек неколико недеља раније, практично цео свет је био у знаку приказивања телевизијске серије „Чернобиљ”, која гледаоце враћа у април 1986. Такође, у јуну се писало и о седамдесетој годишњици првог издања чувеног романа Џорџа Орвела „1984”. Ове јесени навршиће се и тридесет година од пада Берлинског зида. Биће да није случајно да се многи данас присећају осамдесетих година прошлог века.

Све ово јесу добри поводи да се мисли о осамдесетим, али мени ништа од побројаног није било инспиративно као један од записа из дневника Шандора Мараија (1900–1989). Како време пролази, чини ми се да баштина мало којег писца из централне Европе стари тако добро као Мараијева. Рођен у Кошицама, у данашњој Словачкој, а ондашњој Угарској, на врхунцу културне хегемоније Хабзбуршке монархије, 1900. године, Мараи се у периоду између два светска рата потврђује и доказује као један од најплоднијих и најбољих европских писаца. Онда долази рат, па комунистички преврат у Мађарској од којег он бежи најпре у Италију, а затим у Америку. Живеће дуго, све до 1989, када извршава самоубиство. Десило се то у Сан Дијегу, на западној обали Америке. Има нечег поетичног већ у тим тачкама рођења и смрти: од Кошица до Сан Дијега.

Требало би о Мараију писати дуже и опширније, но овде га уводим само због једног записа из његовог дневника из септембра 1984. Овако пише Мараи: „Први пут у животу лични сусрет с роботом: банка у којој на рачуну имам новаца послала ми је пластичну картицу (...) коју треба убацити у отвор апарата уграђеног у зид банке, притиснути неколико дугмади и онда после неколико секунди на један метални тањир испада тражена сума, у новим банкнотама. Не треба потпис, легитимисање... Све обавља робот, за тренутак контролише исправност картице, исплаћује новац и пружа штампани одсечак који потврђује поступак и показује колико је остало на рачуну. Појава сабласна и страшна. Застрашујуће су могућности преваре, али банка рачуна с тим. Савршено искључивање људске радне снаге. Шта ће бити с тобом, човечуљче?”

Не може човек више ни у Београду попити кафу, а да га не питају „кеш или картица”, а пре само тридесет и пет година картица је и у Калифорнији била новум вредан детаљног описа. Али како је леп тај опис и како тачан и како адекватан и данас. И како се Мараијева забринутост све мање показује као песимизам старца, а све више као мудра далековидост.

Мараи је још био жив кад је на врхунцу била културолошка ренесанса концепта „Средње Европе”. Он се у њену идеолошку матрицу никада није уклапао. Исто важи за још једног писца који би по свом географском оквиру могао бити маскота средњоевропског поимања света, али који је одбацио (дневно)политичку инструментализацију тог појма истакавши духовито да је средња Европа за њега тек „метеоролошки појам”.

Није, рекао бих, случајно да у својим књигама из осамдесетих и деведесетих Хандке бива хроничар гашења аналогног света и пропасти Југославије. О томе је тешко говорити и за то би човек морао написати или песму или целу књигу, али Југославија је била земља која није могла да преживи нестанак аналогног света и прелазак у дигиталну еру. Заправо, кад се каже да Југославија није могла да преживи пад Берлинског зида, то је у суштини исто, само мало друкчије формулисано.

У време кад се Југославија у крви распадала, Леонард Коен је објавио албум „The Future” илити „Будућност”. У насловној песми, лирски субјект ће два пута да завапи: „Вратите ми мој Берлински зид”. Не знам како се носталгија за осамдесетим испољава у другим деловима света, не знам да ли је орнаментална или есенцијална, али ми се чини да, кад се у Београду гледа „Чернобиљ” и кад се прегледају видовданске слике са Газиместана, из позадине увек чујем Леонарда Коена како тражи да се врати Берлински зид, као што је други песник ономад тражио да (му) се врате крпице.

Вратите плате и хонораре у коверти, ето вам СМС-ови о приливу на рачун. Видео сам будућност, браћо, то је покољ.

Писац и новинар

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

Коментари9
e516d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Боривоје Банковић
"Застрашујуће су могућности преваре, али банка рачуна с тим. Савршено искључивање људске радне снаге." Невероватно како је човек рођен на самом почетку XX века непогрешиво предвидео дистопију у којој живимо.
Mehmed Rakovac
Gospon Bazdulj? Ni Baba Vanga nebi zloslutnije. Potpuno poštujem Vašu pronicljivost ali mi je draže kada je ona usmjerena u pozitivu. Vi ste intelektualac i takvi kao Vi MORAJU nalaziti putokaze ka nadi u bolje sutra. Pokažite nam "Znakove pored puta", što bi Andrić rek'o,
Marjan
Pesimista je - dobro obavesteni optimista.
Препоручујем 0
Raca Milosavljevic
... uh kakvu je temu gospodin Bazdulj otvorio ... mogla bi se podeblja knjiga napisati i to kao prva od sledecih stotinak ... i svaki momenat iz istorije koji je dotakao opet treba bar po jednu knjigu ... prevod naslova njegovog teksta na nas obicni jezik je prica stara ... novac,profit,moc i sve sto uz to sledi ...pljacka,bahatost,eksploatacija,sankcije,bombardovanja,lazi,propaganda,da kad god treba rec demokratija ... .mi svaku epizodu istorije imamo uzivo ...i placamo sto u krvi sto u kesu sve to ...
milic
Postovani gdine Bazdulj.Ima i nas koji ne kukaju za 80-tim jer smo ih doziveli kao kraj,nestanak Jugoslavije.Pocelo je u praksi smrcu Tita,a nastavljeno samo godinu kasnije na KIM,pa cuveno pismo(za mene opomena),pa u namenskim fabrikama azuriranje ratnih planova(licno radio na tome),cuveno hapsenje 9-torice u Beogradu,prijavio se da ih brani advokat iz Osjeka,kasnije osnivac HDZ-a i prvi predsednik i u par navrata predsednik Skupstine "Nezavisne" Hrvatske...Ima jos dosta toga za pohvalu zapadu.
Radomir
Bazdulj je jedan od onih retkih zbog kojih čitam novine.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља