субота, 19.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:46

Алеја људских права

Аутор: Мирјана Исић*четвртак, 11.07.2019. у 18:00
(Фото Д. Јевремовић)

Да ли самим рођењем аутоматски стичемо право на сва људска права? Без обзира на то како и колико се реализујемо као људи. Да ли су, заправо, људска права безусловна категорија? Или на њих стичемо право само ако прихватимо и одређене обавезе и одговорности. Да ли имамо право и на права којима угрожавамо права других? Постоји ли, уопште, листа јасно дефинисаних свих људских права? Да ли је равноправност – право да будеш као други, макар онда био – и оно што ниси? Или је равноправност – право да свако буде оно што јесте. Али без права да намеће другима да буду оно што је он. Имају ли мртви право на спокојан „живот” после смрти? Или сва права смрћу губе, па други могу да их некажњено таблоидно развлаче, блате, или користе за личну промоцију. Да ли је слобода – радити шта хоћеш? Или је слобода узвишена категорија која подразумева највиши степен савести и одговорности, те многи од оних који су то освестили њој и не хрле, већ им је, фромовски речено, драже – бекство од ње?

Не знам да ли су бројни борци (и боркиње) за људска права постављали претходна и слична питања и да ли су, као стратешко полазиште за одлучну борбу имали аргументоване одговоре на њих, само знам да ме све учесталије, свакодневне приче о људским правима – збуњују, готово замарају. Не само због тога што се моје поимање људских права и слобода не подудара баш са актуелним „званичним” одређењима ових појмова, већ зато што се те новоуспостављене дефиниције различито операционализују, различито тумаче и још недоследније, каткад чак у виду злоупотреба или крајње банализованих законских импликација, примењују у пракси. Примера је напретек, њихово навођење уз образложења потрајало би. Издвојићу зато само једно деликатно, ексклузивно „право” о којем се мало прича, али се примењује. Селективно.

Када је пре неколико година преминуо један диван, али „обичан” човек кога сам познавала, написала сам текст о њему. Текст је похваљен, али није објављен, уз образложење да човек није био познат. А стварно је био – Човек. Оличење једног изумирућег система вредности који га је и сагорео у безнадежној борби са надолазећим. Системом вредности. Био је класична жртва транзиције. Чинило ми се да је он више од „појединачног случаја”, да симболизује „мирнодопског незнаног јунака” у једном времену. Уредник то није негирао, али је њему главни, одлучујући критеријум био – да ли је (или није) особа на коју се текст односи – позната, јавна личност.

Мислим на Алеју заслужних грађана. Нека ми нико не замери, према већини оних који тамо почивају заиста имам дубоко поштовање. Питање није – зашто они, већ – да ли је требало и многи други

In memoriam је завршио у мојој фиоци. Мој познаник – на Орловачи. Иза себе није оставио дугове. Оставио је, чак, малу уштеђевину од које је породица место где почива означила скромним надгробним обележјем. Тако се сахрањују незнани. Макар они били и јунаци. Хероји. Ратни или мирнодопски. Већина ратних хероја који су и добили заједничка спомен-обележја су заборављени, јер су споменици и меморијали посвећени борцима из давних ратова махом запуштени, или чак уништени. У скоријој прошлости и у садашњости, као што су незнани остали бројни јунаци који су изгубили животе бранећи небо пре две деценије, незнани ће остати и ови мирнодопски јунаци који су пре два дана, пре два месеца, пре две године… спасили и свакодневно спасавају десетине људских живота на операционим столовима, из пламена пожара…

Они се не сврставају у заслужне грађане.

Да, мислим на Алеју заслужних грађана. Нека ми нико не замери, према већини оних који тамо почивају заиста имам дубоко поштовање. Питање је – не зашто они, већ – да ли је требало и многи други? Или – има ли уопште смисла, разлога и оправдања за постојање једне такве Алеје? Да јој је бар другачији назив. Заслужан није синоним за познат, истакнут, славан. Као што анонимност не искључује нечије заслуге. Запитаност о самом смислу постојања Алеје заслужних грађана можда делује неосновано и донекле се може оповргнути навођењем сличних примера из света. Али, овакво размишљање није сасвим неутемељено, базира се на два разлога. Један је практичне природе – тешко да ће и у блиској будућности у њој бити довољно места за све заслужне и „заслужне”. Други разлог је теоријски – тешко да се могу (све и да се хоће) одредити сасвим објективни и праведни критеријуми за то коме је све тамо заиста место.

Нечији истински значај и вредност, нечија величина, неће се ни умањити ни повећати у зависности од места где се похране његови физички посмртни остаци. Смрт је нешто што нас најдоследније, без изузетка, чини стварно равноправним. Наше је само да то не нарушавамо разним облицима постхумне дискриминације.

*Психолог


Коментари4
91ff2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Radoslav
Ta besmislena praksa uvedena je u vreme komunizma po ugledu na Sovjetski Savez.
Nebojša Joveljić
Podržavam autoricu. Javljam se sa Novog Zelanda. Mi ovdje nemamo takve aleje, niti je ikad ikom palo na um da nakon smrti dijeli ljude na zaslužne i nezaslužne gradjane. Nikad se nisam pitao, ali volio bih znati, da li i u ostalim naslijednicama SFRJ postoje takva specijalna groblja u kojima leže samo poznate i “zaslužne” ličnosti. Ako niko od njih, sem Srbije, nema Aleju zaslužnih gradjana, zaista se postavlja pitanje daljeg održavanja takvog koncepta sahrane “najboljih i najzaslužnijih”.
софи
Апсолутно подржавам ставове аутора. Много тога, као разлози против ,,заслужних", могло би се додати. Рецимо, не може се бити заслужан ако ниси деловао и живео у Београду!!! Не пише тако, али је пракса таква. Заслужни су имали поштовање, мање или веће, читав живот. Шта је са људима из вагона треће класе који живе скромне, обичне, али највеће животе? Они трпе и носе своје животе. Ћутке. Предлажем укидање ове непримерене почасти и привилегије.
Jovan
Bravo.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља