среда, 21.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:27
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Литванци се држе совјетског модела

У Литванији као да влада још она совјетска атмосфера и ваљда им хладно време паше уз хладне међуљудске односе. Нису потпуно незаинтересовани, само су некако тихи увек и свуда. Немају уличну храну, чак ни пекаре.
Аутор: Никола Бараћпетак, 12.07.2019. у 11:31
Вилњус (Фото Пиксабеј)

Када бисмо просечног студента у Србији питали где је Вилњус, вероватно би најближи тачан одговор био да се ради о неком градићу у Русији.

Школовање сам започео у родном граду, а потом се на сваке четири године померао за по сто километара и тако стигох до српске престонице. Размишљао сам после Београда о мастер студијама у некој од држава у западној Европи а сасвим случајно се пријавих за међународну студентску размену са Академијом за музику и позориште у Вилњусу у Литванији.

После писма у ком ме обавештавају да сам примљен и да ћу текући семестар провести у тој бившој совјетској републици, схватио сам да веома мало знам о том народу. До тада сам био убеђен да Литванци говоре руским језиком. Благо ме је запањила чињеница да постоји литвански језик и да је поприлично различит од руског. Све што сам сазнао од бројних љубитеља путовања о Вилњусу јесте да се може обићи за један дан.

Први утисак о Литванији и Литванцима је са аеродрома. Тек што сам стигао, упитах један млади брачни пар где тачно да чекам свој пртљаг. Након што су ме упутили схватили смо да смо били на истом лету из Истанбула. Чекајући да се кофери појаве сазнао сам да је млада госпођа дипломирала глуму на Академији на којој ћу студирати.

Национална филхармонија у Вилњусу (Фото Пиксабеј)

Пријатно се изненадила када је чула да сам јој колега, само из музичке уметности. Понудили су ми превоз до студентског дома у који треба се уселим. Они су били моји први водичи кроз Вилњус. Из таксија су ми показивали знаменитости. Осим цркава, паркова и споменика, показали су ми и где је најближа продавница, аутобуско стајалиште које води до центра града итд.

Без обзира на моје инсистирање да платим свој део, одбили су уз речи добродошлице. Стигао сам за мање од десет минута од аеродрома, бесплатно до мог будућег дома. Помислих, ако су овако гостопримљиви, онда ми се ова земља изузетно свиђа.

Међутим, ствари су се промениле тренутак касније. Упознајем рецепционера који не говори енглески, па смо успели да се разумемо спорадичним „набадањем“ руског. И он је био изузетно љубазан, насмејан, али само то вече. Од тад све до данашњег дана озбиљност на његовом лицу се није променила. У студентском дому „Карабурма” где сам живео током студија у Београду имали смо навику да поздравимо колеге са спрата кад их сретнемо у тоалету, умиваони или на ходнику.

Ево, дан данас покушавам да добијем одговор од било којег локалног студента овде на мој поздрав. Увек ме изнова шокира ситуација у којој ме девојка која живи до мене апсолутно игнорише и само гледа када јој се јавим, без обзира што заједно делимо купатило и тоалет. Зна енглески, није то проблем. Једном ми је само показала где је кухиња на течном енглеском.

Прва два дана сам се питао зашто сам уопште овде. Време је било доста хладније од Београда, па и нисам био нешто заинтересован да обилазим град знајући да се све може обићи за један дан, а знао сам да остајем бар четири месеца. Онда сам упознао преко двадесет других студената из Шпаније, Италије, Кине, Ирске и Уједињеног Краљевства.

Замак у Литванији (Фото Пиксабеј)

Не знам да ли су Литванци потпуно асоцијални, али је нас, студенте из других земаља повезало то што смо далеко од куће, па смо све своје време проводили заједно. Трећег дана су ме Шпанци позвали на Еразмус журку где сам упознао студенте из готово сваке веће европске земље. Литванци кажу да у земљи влада још она совјетска атмосфера и ваљда им хладно време паше уз хладне међуљудске односе.

Нису потпуно незаинтересовани, само су некако тихи увек и свуда. Испред централне зграде Академије налазило се неко клизалиште које је увек, али увек било полупразно и досадно. Кад год бих прошао поред њега помислио бих како је у мом родном Новом Пазару на градском клизалишту увек била журка на леду и како се тражила улазница више. Немају уличну храну, чак ни пекаре.

Сасвим случајно наилазим на чланак у коме се говори да Срби имају чак 57 процената генетске сличности са Литванцима и то није све. У оквиру предмета на Академији за музику и позориште, који се бави популарном музиком сазнајем да је наша етно музика у великом постотку заснована на истим принципима као и литванска, што није случај са музиком околних земаља, бар не у толиком проценту. Имају сва слова као и азбука, с тим што имају и још које више. И код њих важи правило један глас једно слово.

Натерао сам себе да по први пут овде одем у теретану. Имају неке чудне катанце са кодовима уместо кључа, тако да сам десетак минута само гледао у катанац и покушавао да схватим како функционише. Пришао ми је један младић и понудио да ми објасни. Рекао сам му да не разумем литвански, па је наставио на енглеском. Питао ме је одакле сам и након што сам му одговорио разговор смо наставили на течном српском.

Мало је рећи да сам био згранут. Како, зашто и где је научио српски? Рекао ми је да је студирао политичке науке и да је живео седам година у Београду и да од кад је завршио није посетио Србију, али да жели да је посети.

Поглед на литванске ливаде из балона (фото Пиксабеј)

У Вилњусу стално имају некакве манифестације. Не знам колико пута су проглашавали независност, али мислим да имају три различита празника посвећена независности. Често се изнад града виде балони за превоз људи као туристичка атракција. Овде сам упознао неколико студената из Србије. Две девојке из Новог Сада сам срео на литванско - белоруској граници.

Чуо сам како причају њихов разговор али нисам одмах схватио да чујем свој матерњи језик. Са друге две девојке, такође из Новог Сада, био сам културни амбасадор наше земље на једном догађају намењеном студентима. Заједно смо спремали сарме, ванилице, организовали смо и васкршњи ручак, фарбали јаја. Дошли су нам гости из десетак земаља.

Време овде проводимо учећи али и путујући. Обишли смо осам других земаља.

Кад одемо из Виљнуса знамо да ћемо овај дивни град и дивни народ заувек памтити. Сви обећавамо да ћемо се вратити некада. Пуно успомена, пуно нових пријатеља, познанстава. Није ли диван осећај доћи на предавање и седети међу студентима из тридесет земаља? Од Ирске до Јапана, од Исланда до Израела. И сви ми, нашли смо се овде у средини, на пола пута, да славимо културу, различитост, знање и младост.

 

Никола Бараћ, Вилњус, Литванија

 

 

 

 

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”.
Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили.
Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rsПравила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду.
Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 

 


Коментари23
7251a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

http srbijica blogger ba
Kako možeš da okarakterišeš kao divne ljude koji ti ne odgovore na pozdrav?
Nikola
Poštovani, Tekst napisah za sat vremena. U tekstu su samo neki od najupečatljivijih utisaka, a i malo je skraćen od originalnog teksta. S Litvancima sam pevao njihovu etno muziku, putovao, družio...
Препоручујем 8
Bojan Bojanić
Kroz ceo tekst ih nama za, na kraju reče, divna zemlja, divni ljudi???
пишем ћирилицом
Био сам пре скоро 20 година у Виљнусу и провео тамо 5 недеља. Људи с којима сам био у контакту су били љубазни, они који су Руси и топли и дружељубиви, Литванци не. Посетио сам њихов стари град, катедралу, музеј ћилибара, пар са спомеником Френку Запи (!), занимљиво ми је било да имају слово "ј" између "и" и "а" - нпр. "институциЈа" (или, на слици, "ФилхармониЈа"). Мрзе Пољаке због окупације у прошлости, и мрзе и обесправљују Русе због СССР. У хотелу су једно време били НАТО војници.
Milisav
Prema jugoslovenima su bili veoma ljubazni zbog „njet“ Danas nije isto.
Препоручујем 6
dzordz
kao dete, sezdesetih, pa i prve polovine sedamdesetih, secam se da u beogradu, i drugde, nije bilo ulicne hrane. bilo je nekoliko kiska sa virslama i kobasicama u zemcci, uglavnom na okretinicama gps-a u centru. onda su se pojavile piroske na terazijama, kao vesnik novog doba. dotle ni pekare, ni burek, nisu bili rasprostranjeni. mozda od `75 da je krenulo novo doba, pljeske ispod hotela moskva, pekara na izlazu sa zeleznicke stanice. `77 prva picerije u beogradu. kulturnije je ne jesti na ulici
Саша Микић
Ја сам генерација 50 и неке, па сам изгледа живео у некој другој држави и у неком другом граду. У киосцима су се продавале виршле и кобасице, али је било и оних у којима су се продавале семенке, кикирики, и др. , онда оних у којима су продавали бурек, пециво и колаче. Пекара је било што приватних што друштвених, а уз бурек је ишло кисело млеко или јогурт у стакленим теглицама, а касније у тетрапаку. И још једно је било а то су експрес ресторани по принципу самоуслуживања, Касина, Загреб и др.
Препоручујем 11
Milisav
Litvanija se nekada rasprostirala od Baltickog do Crnog Mora,ima svoju bogatu Istoriju. Primetio sam u toku visemesecnog boravka u toj zemlji dok je bila sovjetska Republika veliku slicnost nasem mentalitetu,jako prisutni Patriotizam,narocito izrazen prema sovjetskoj vlasti,druzeljubljivost,gostoprimstvo,dobra kapljica...
Milisav
Ako hocete da prosirite Vase znanje procitajte Istoriju Litvanije.
Препоручујем 3
Milisav
Litvanija je bila veoma mocna Drzava,koja je vladala do 16.stoleca vecim delom istocne Evrope.
Препоручујем 4
Прикажи још одговора

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља