субота, 14.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:03
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Кад посум ушета у хангар

Возим празним улицама кроз ноћ ка првој продавници и паде ми на памет мисао коју је понављао мој пријатеља Ђорђе да су сви људи рођени добри, али се касније кроз живот искваре. Посум се није вратио, остао је на свом дрвету да брсти лишће и једе бубице, а ми остадосмо на свом послу да маштамо о добитку на лотоу који ће да нам промени живот.
Аутор: Предраг Вучинићпетак, 19.07.2019. у 18:00
Фото Пиксабеј

Аустралија је позната по јединственим животињама које су се нашле и у државном грбу. Мање познат од чувених кенгура је симпатични посум. Живи на дрвећу, храни се листом еукалиптиса и инсектима. Срећно борави и уз људе у градским срединама  насељавајући дрвеће по парковима, дрворедима и баштама велеграда.

Толико је симпатична животиња да старији Аустралијанци својој деци тепају да су посуми.

Једне зимске ноћи у великом хангару заједно са десетак колега утоварао сам кутије колача у комби. Мало касније са напуњеним аутомобилима напустили смо фабрику и кренули, свако у свој део града да храну распоредимо по продавницама. 

Фото Википедија

Галерија ликова возача била је јако специфична;  јаки момци средњих година, сви до једног емигранти из Србије, Грчке, Сирије, Либана, Русије...

Неки са истакнутим тетоважама, са по којом годином затвора, разведени са децом тинејџерима.

Укратко продискутујемо спортске резултате, изјадамо се једни другима на губитке на коцки, суђењима која нам долазе, новим мобилним телефонима које нам траже деца, и настављамо да у журби пунимо возила. 

Одједном из мрака у хангар улете очигледно гладни мали посум. Приђе мени јер сам био поред врата. Необичан догађај сви убрзо приметише и брзо се окупише око посума.

Посум дошао у магацин да вечера (Фото П. Вучинић)

Крупни Либанац, обријане главе са ожиљком на образу, приђе ми и тихо рече: „Дај животињи да једе”. Узимам крофну са џемом и опрезно, да га не уплашим дотурам му храну.

Посум халапљиво почиње да једе, возачи ваде мобилне телефоне и сликају уз смех и жагор. Кад се посум најео, клекнем и покушам да му приђем у помилујем га, али он уплашено побеже напоље у мрак.

Возачи се враћају као комбијима, шаљу слике деци не би ли се она између две игрице сетила и имају оца који ради ноћу. 

Возим празним улицама кроз ноћ ка првој продавници и изненађен закључујем да никада нисам видео колеге да су тако узбуђени, емотивни и радосни.

Паде ми на памет мисао коју је стално понављао мој пријатеља Ђорђе да су сви људи рођени добри, али се касније кроз живот искваре. У то и данас не верујем, али је могуће. Долазак животиње у нашу средину ми је сада изгледао као пад камена у воду која се јако заталаса, а онда смирила као да камен никада није ни пао. 

Фото Пиксабеј

Посум се више никада није вратио, остао је на свом дрвету да брсти лишће и једе бубице, а ми остадосмо на свом послу да гласно маштамо о добитку на лотоу који ће да нам промени живот.

Сетих се и Бајагиног стиха:

„Чекамо зору да се раздани, да неко дође и донесе свећу..."

Нама је у хладном хангару светлост и свећу унела животињица, али је свећа кратко горела.

 

Предраг Вучинић, Мелбурн

 

 

 

 

 

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили.Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини.Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна?
Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 

 


Коментари20
bc7e1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

dr Slobodan Devic
Ne secam se da sam skoro procitao ovako kratku a ovako dobru pricu. Posum je u ovoj prici samo povod; prica je inace o ljudima ...
Коста
Неки овде цепидлаче...као, није кротикодил него алигатор.
Nebojša Joveljić
Američki oposumi i australijsko/novozelandski posumi nisu iste životinje iako obe spadaju medju sisare torbare (marsupials). Oposumi, koje u Americi često zovu posumima, iz reda su didelphimorphia i sa svojim šiljatim zubima puno više liče ogromnim štakorima nego australijski posumi iz reda phalangeriformes. Australijskim posumima je ime dao Džozef Benks, botaničar kapetana Kuka, jer su ga po izgledu veoma podsjećali na američke oposume/posume.
Коста
Штакорима?! Је ли то слилчно жохарима и гљивама у новосрпском?
Препоручујем 6
Nebojša Joveljić
Da ne bude zabune, posumi su vrlo ružne i široko omrznute životinje, kako u Australiji tako i na Novom Zelandu gdje su te velike štetočine uvezene 1837 zbog trgovine krznima. Dok su u Australiji pod zaštitom države na Novom Zelandu se podstiče njihovo ubijanje zbog velikih šteta koje nanose farmerima. Tu ih sad ima oko 30 miliona, a nekad ih je bilo i duplo više. Zanimljivo je da NZ izvozi njihovo meso u Tajvan, Hong Kong i Maleziju gdje su veoma cijenjena kulinarska poslastica.
Dzordz Petrovic
Ovog vikenda sam "relocirao" jednog posoma iz moje baste ovde u Melburnu. Velika napast, jedu limune, lisce...Kao sto ste naveli ubijanje je zabranjeno i ja kada ih uhvatim u kavezu odvezem ih u obliznju sumu. Kada se uvucu ispod krova mogu da naprave veliku stetu, a ako umru u kuci ne moze da se zivi bar nedelju dana od neprijatnog mirisa. Oni koji zive po stanovima nemaju te probleme pa ih zato neko mozda voli - mada to nikad nisam cuo?!
Препоручујем 3
Коста
Посума има и у Америци.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља