среда, 13.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:18
БАЛКАНСКИ ЕВЕРГРИН

Варљиво лето 2019.

Не сме човек ни да се јави кад зазвони непознати број телефона, јер је сасвим могуће да ће чути глас Зорана Заева
Аутор: Александар Апостоловскинедеља, 14.07.2019. у 22:00

Дрхтавица Ангеле Меркел, као метафора анксиозности Европске уније, шири се као грозница континентом, иако је избор нових комесара гломазне бриселске машинерије показао да немачка канцеларка и даље чува златну, дојч акцију. Хоће ли је, на одласку, предати својој наследници или ће је ипак поделити с Емануелом Макроном, некадашњим инвестиционим банкаром, изненада прекомандованим у свет високе политике и пројектованим за будућег господара континента?

И шта ће рећи председник Француске Александру Вучићу у понедељак и уторак, а да се неће чути у њиховим куртоазним обраћањима? То ће знати само њих двојица, али посета Француза Београду као да је симболичан чин примопредаје дужности између мама Ангеле и новог париског тате. Шта ће Београду донети Емануел, осим фолклорног, носталгичног подсећања на српско-француско пријатељство и да ли ће уговор о набавци противваздушних система „мистрал”, после концесионог уласка „Вансија” на београдски аеродром, послати још један сигнал да је Вучић препознао ко ће вући конце дрхтаве Уније? Хоћемо ли, на још једној од историјских аукција, коначно добро истрговати и извући златну полугу или ћемо добити само још једну циглу коју ћемо уградити у зид вишевековних заблуда?

Да ли ћемо пронаћи сигурно склониште у геополитичком земљотресу и апокалиптичним временским непогодама које су стигле чак до Грчке, свега неколико дана пошто је некадашњи екстремни левичар Алексис Ципрас, издавши Маркса и преоденувши се у либерала, доживео крах на изборима и предао власт династичком принцу Киријакосу Мицотакису? Политички преврат у Грчкој готово да се поклопио се самитом Г20 у Јапану, где је Владимир Путин изјавио да је либерализам превазиђен. Као да је желео да и званично објави „почетак историје”, иако је прошло десетак година од када је постало јасно да је Фукујамина теорија о „крају историје”, као коначној победи идеја либералне демократије, доживела суноврат. Двојица лидера су ликовала. Си Ђинпинг и Доналд Трамп, шефови водећих суперсила, сваки на свој начин, нежно су гледали у Владимира Владимировича, ма како је овај други показивао љутњу после вести да су руски системи С400 слетели у Турску, водећу земљу јужног крила НАТО.

Султан Ердоган је ушао у кремаљско гравитационо поље, а затим наставио ка Кини, што изазива кошмар у Северноатлантској алијанси. Али, ако су С400 већ код Ердогана, како објаснити да је понос немачке индустрије „Фолксваген”, док је транспортни руски авион гасио моторе, одлучио да нови погон пресели у Ердоганово царство? Није ли то још једна освета Ангеле Меркел Доналду Трампу и доказ да у лавиринтима закулисних политичких игара великих ништа није онако како на први поглед изгледа. Оптуживан да крши људска права, дакле, кључну мантру либерализма, и уздрман губитком избора у Истанбулу, султан изненада добија два поклона чији су дародавци, Путин и Меркелова, само реторички противници. У дубини душе, спајају их гасне цеви.

И у Србији се осећају ћуди варљивог лета 2019. Не само због тога што је „Фолскваген” заобишао Србију, иако су овдашњи провладини медији долазак „голфа” најављивали као нову спектакуларну инвестицију. Не сме човек ни да се јави кад зазвони непознати број телефона, јер је сасвим могуће да ће чути глас северномакедонског премијера Зорана Заева који верује да управо разговара с Александром Вучићем. Ако је насео на шалу руских комичара, мислећи да су они бивши председник Украјине Петро Порошенко и генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг, не би ме зачудило да за било код Александра помисли да је председник Србије.

Боље је, дакле, да искључим мобилни. Не зато што што не бих волео да чујем Заева. Напротив, радо бих ћаскао с политичарем који је пример за углед у Бриселу и Вашингтону, као лидер који решава спорна и болна балканска питања, а при том верује да је Порошенко потомак Александра Македонског. Али, лето је толико варљиво да ујутру пржи сунце, а после подне севају муње и громови, тако да се годишња доба мењају од сумрака до свитања.

Смрачило ми се, рецимо, када сам чуо да Милош Теодосић ипак неће доћи у Звезду. За разлику од дежурних патриота, обрадовао сам се када сам чуо да је тренер свих тренера, Ћиро Блажевић, подржао Милорада Пуповца у трци за Европски парламент. Лидер Срба у Хрватској није успео, али јесте Ћиро. Још једним необичним гестом вратио је себе тамо где одувек жели да буде. Није то центар фудбалског терена, већ центар пажње који толико недостаје некадашњој Југословенчини првог степена, па туђмановцу и ево, на крају, пријатељу Срба. У позним годинама недостају му интервјуи, аплаузи и контроверза. И добио је, па чак и хвали човека који му је исписао умрлицу због изненадне коалиције са Србима. Тај мрзитељ је, хвали се Ћиро, објавио лажну вест.

Нажалост, није лажна вест о болести Синише Михајловића. Судбина једног од главних ликова драме у југословенском фудбалу надилази игру и постаје много више од ње: постаје симбол распада једне земље, система и разума. Синиша је један од највећих и најтрагичнијих играча које је породио фудбал. Заправо је рат одредио његову судбину. Рођен је надомак Вуковара. Отац Србин, а мајка Хрватица. Дакле, типичан југословенски мешанац, никоме драг, никоме потребан, постао је један од највећих играча које смо имали. Кад год крочи на стадион не видим само тренера који је некада био светски играч. Видим есенцију бола и гнева у људском облику, са шалом везаним око врата, као омчом. Форца, Синиша…


Коментари0
7b6dd
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља