понедељак, 26.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:09
БАЛКАНСКИ ЕВЕРГРИН

Четири фараона

Војислав Шешељ, Вук Драшковић, Ненад Чанак и Сулејман Угљанин чврсто управљају својим странкама од њиховог оснивања. Шта је тајна српских Кеопса
Аутор: Александар Апостоловскипонедељак, 29.07.2019. у 09:00

 

Странке су им само наизглед у политичкој коми, али њихови лидери су и те како живахни. Лидер радикала Војислав Шешељ припрема нови ријалити пројекат са старом пријатељицом Венди, после свог ноћног дијалога с дрветом, у још једном од сличних формата, када је стабло индоктринирао говором о светим српским земљама. Иако је недавно бесрамно извређао колегиницу „Данаса” Снежану Чонградин и повереницу за заштиту равноправности Бранкицу Јанковић, што би било кога другог послало на политички отпад, војвода се не осврће на критике. Свака насловница, па макар био приказан као чудовиште, ставља га у центар пажње. Као за леденог прагматика, то је за њега само степеница више ка цензусу.

Војводин побратим по интелигенцији, а не идеологији, партизан Ненад Чанак, одавно је постао оно што је желео: вечни, тек наизглед отуђени центар моћи. Равничар је уместо позиције у републичком холдингу власти, као аутономашка кртица у централистичким органима, изабрао исто што и Шешељ.

Обојица су конструктивна опозиција Александру Вучићу, јер савршено добро познају драматургију телевизијских и политичких новела, по којој је неважно формално учешће у власти, већ довољно растојање од Вучића да би уживали грејући се поред његове ватре. Председник Лиге социјалдемократа Војводине је, попут војводе, схватио да је вечно трајање у живописном свету српске политике значајније од наглог успона на пирамиди формалне моћи.

То савршено добро зна и некадашњи краљ тргова Вук Драшковић. Био је вођа опозиције против Милошевића, потом је сарађивао с њим, па га опет напустио. И кад год се помисли да је невидљив, Вук ће се доброћудно насмејати. Разлог за то је што је написао одличан роман „Александар од Југославије”, али исијавање његовог задовољства није изазвано због књижевних амбиција. Његови људи су подмирени унутар владајуће коалиције, а писац романа „Нож” неколико пута је осетио на себи оштрицу традиционалног хладног оружја у Срба.

Драган Стојановић

Када је пре неку годину својим страначким колегама поручио да је време за промену, учинио је то сетним гласом, као када рецитује „Мостарске кише”. Газда СПО-а и најуже руководство знали су да им Вук поручује да подигну руку против његове понуђене оставке. Желео је да оде, после 26 година руковођења странком, али је, наравно, остао ту где је и сада. Услишио је жељу чланства.

И Шешељ и Чанак су неколико пута најављивали да је време да се политички пензионишу, симулирајући у јавности драму о свом нестанку, али је жеља чланства увек била услишена, тако да су остали најдуговечнији страначки лидери.

Још један човек недостаје бесмртницима. Ових дана, СДА Санџака прославља 29 година од оснивања, а у свећице на торти ће дунути оснивач и председник Сулејман Угљанин.

Када се саберу године које су провели на челу својих странака, дакле, од старта вишестраначја у модерној историји Србије, четири фараона су провели, још које лето, па готово век и по као босови, мењајући позиције, утицај и рејтинг. Нису се одрицали само једне драгоцености – страначког печата!

Драшковић, Шешељ, Чанак и Угљанин никада нису постали српски број један, али је сваки од њих дао допринос цртању силуете апсолутних господара Србије. Кумови Воја и Вук су били надомак врховне власти, али је питање да ли су је уопште хтели. Вероватнија верзија је да никада нису желели читаву торту за себе, већ само парче. Тако је створен не само гурмански, већ и политички парадокс.

То што се нису прејели власти утицало је на њихову бесмртност, мада се по Шешељевом и Чанковом дизајну, на први поглед, чаробни рецепт српског политичког нутриционизма не препознаје. Санџаклија Угљанин је типичан пример како је вредно поседовати власничко право над странком које није стечено рођењем, већ свешћу да поседовање партијских ћелија представља најдрагоценији преговарачки потенцијал у потрази за оним парчетом торте.

Иако опет јаше на „зеленој трансверзали”, идејном пројекту свог политичког творца Алије Изетбеговића – мада се за политичко очинство сумњичио и Јовица Станишић – или позива у званичну посету Санџаку Беџета Пацолија и виђа се с албанским лидерима с Косова, Суљо заправо шаље шифровану поруку Београду која гласи: „Вучићу, ожени ме”.

У својим ранијим сепаратистичким фазама желео је да Санџак претвори у Лихтенштајн, мини-државу између Србије и Црне Горе. Али чим би му стигла депеша из Београда да су га разумели, Суљо би се, у бајци о хиљаду једној српској ноћи, претварао у интегралисту који би Санџак с престоницом спајао ауто-путевима и аеродромима. Тако је постајао Коштуничина, а потом и Тадићева верзија Веље Илића. Али, када је 2014. године испао из владе, јер је Вучић проценио да је Суљо вишак у подели власти у Санџаку између Расима Љајића и Муамера Зукорлића, поново су га опселе сепаратистичке бубице. Некада је обећавао да ће створити најмодернији аеродром на Пештери, с намером да га, ако не склопи пакт с браћом из Београда, изнајми на лизинг америчком ратном ваздухопловству.

Иако је професор Владимир Гоати фараоне описао као капетане брода који су дубоко под морем, потонулим пре више година, али да се држе својих капа, иако више не представљају никога – није схватио суштину политичке мисли српских Кеопса: „Испод површине сам, дакле, постојим!” 


Коментари9
17329
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Зоран Марковић
Четири српска јахача апокалипсе
Boris
Dr Seselj zasigurno ne pripada u grupu sa ovom ostalom "gospodom". On je osvajao milione glasova na izborima, licno, a i njegova stranka, jos od osnivanja. Godinama je SRS bila najmocnija stranka sa velikom podrskom, ostala trojica su marginalci, i po ideologiji i po glasovima. Dr Seselj se casno branio i odbranio u sudu koji je krajnje nepravedan prema Srbima, i kao eminentan pravnik je odbranio Srbiju.
Dragan Pik-lon
@Dzorz,kako je Seselj uspesno odbranio sebe i nas vidi se po presudi.Odlezao je jednu petinu vise nego sto je osudjen.Dok je u sudskoj praksi svuda u svetu skracivanje robije za jednu trecinu.Usput je uvukao Srbiju u gradjansko-verski rat u Jugoslaviji kao i da je dolaskom iz Haga od Hrtkovca,lepog i pitomog mesta,napravio radikalski vasar.Svaki posten covek se ne ponosi sa Seseljom a bogami ni sa ostala 3 ''Faraona".Svi zajedno su nas unazadili za jedan vek i po....!!!
Лола
Текст је, што је код вог аутора веома ретко, непотпун. Фали кључни детаљ ког данас и врапци на грани знају, а зна га и г. Апостоловски. Рећи ћу само једну реч - служба...
nikola andric
Bez vernika nema pokreta a bez pokreta nema ''vojvoda'' ili '' faraona''. Paradoks je u tome da su oni sluge svojih vernika. Govorice samo ono sto se vernicima svidja. Dakle bez sopstvene ''glave''. Kao sto je jedan stari sahovski velemajstor tvrdio :'' ljudskoj pameti ima granica ali ljudskoj gluposti nema''.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља