недеља, 13.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:57
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

И Италијани се боје промаје

Где ли журе седмогодишњаци? Да краду кукуруз, пецају рибу, бацају камење, пале логорску ватру, играју фудбал, јуре за лептирима, хватају скакавце, а они храбрији и жабе. У свакој улици било и неко дете које је дошло на распуст из иностранства. За нас је тада било далеко као кад је неко из друге улице
Аутор: Марко Стојиљковићсубота, 10.08.2019. у 10:45
Фото Пиксабеј

Летњи распуст, улица пуна деце, а ја једем брзоплето како би први завршио ручак и што пре наставио своје играрије. Што више залогаја, то је агонија дужа. Док ја једем, можда ће Сале дати гол, или ће се Милан попети на највишу шљиву, играће се између две ватре, или ће се већ нека симпатија нова појавити, а мене нема.

Најео сам се мајка, пусти ме, журим.

Где ли журе седмогодишњаци? Да краду кукуруз, пецају рибу, бацају камење, пале логорску ватру, играју фудбал на пољани док камење служи као стативе. Јуре за лептирима, хватају скакавце, а они храбрији чак и жабе. То су само неке од обавеза које у тим годинама живот значе.

Фото Пиксабеј

Сећам се да је у свакој улици било и понеко дете које је дошло на распуст из иностранства. Углавном из земаља где се говорио немачки језик. За нас је тада било далеко као кад је неко из друге улице. А тек из друге земље…

Реченица; ’Ја сам из Немачке’, звучала је као нешто: „Ја сам из места где су чоколаде на сваком кораку и где свако има најновији бе-ем-ве.” То је било моје поимање Немачке и мојих нових другова у летњем периоду.

Након почетних испитивања снага, уследиле  би безазлене шале, па задиркивања која су до краја лета прелазила у права дечија пријатељства. Онда се чекало следеће лето када ће се опет завртети точак, кренути испочетка у нове авантуре.

Фото Пиксабеј

Увек ми је мало сметало да моји другови из иностранства, осим што набадају српски, често користе и немачке речи. Мислио сам да то раде намерно. Тада ми је то деловало као надмено. Јер они у Немачкој имају све боље, више фудбалских игралишта, и салу за физичко са стакленим таблама, и базен…

Данас схватам да тог дечијег надгорњавања увек има.

Недавно сам причао да колегом Италијаном, из околине Напуља. Као и остали Италијани из тих крајева, и он има бројну родбину у Америци.

И за њега док је био дете летњи распусти су били исто као и за мене. Од јутра до вечери ван куће. Једва да је стизао у међувремену да нешто поједе, евентуално под претњом батина од маме, бабе, некога ко се затекне код куће.

Навео је занимљиво поређење. Каже да га је увек нервирало кад његови вршњаци из Америке крену да коментаришу неке баналне ствари: „Ова виљушка овде у Италији је добра, али је у Америци много боља”.

Фото Пиксабеј

Праснуо сам у смех. Одмах ми је било лакше. Сви смо ми донекле исти.

Мајка ми је лети онако на брзака правила летњи сладолед, паприка бабура пуњена хладним белим сиром. Мом колеги Масиму из Напуља, у исто то време мајка је секла окрајак хлеба, вадила средину, пунила сосом и затварала окрајак том истом средином.

Прича ми да његова супруга Немица пушта децу да се ваљају по блату а он се, као и већина Срба, плаши промаје.

Колегиница из Шпаније тврди да је јела само чери парадајз, јер је мислила да деца не једу обичан парадајз.

Стално се препиремо:

„Боље је то са маслиновим уљем.

Код нас нико не користи маслиново уље.

Најукуснија је пршута, не јамон (шпанска пршута).

Нисте ви пробали суво месо које мој деда спрема.

Ми правимо одлично вино.

Ја имам виноград, немој мени да ти причаш како и шта.

Али, код нас је више сунца…”

И тако у недоглед.

Сви странци, сви у туђини, сви одрасли људи.

Боримо се за исту кору хлеба, а свађамо се ко деца.

 

Марко Стојиљковић, Брно

 

 

 

 

 

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини.
Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 
 

 


Коментари13
e217f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Beogradjanin Schwabenländle
@ Џејми Шеј, има доста истине у Вашем осврту, ипак неколико примедби или додатака: у Србији потрошачко друштво још није стигло. А ако упоредите обрт УС-америчке продаје за Божићне празнике то је такорећи више него пола Европе заједно за целу годину. " колективно и људски солидарно и блиски ". Ако погледам наш грб и прочитам поруку са СССС, онда имам осећај да је тај неко ко нам је то оставио " тестаментом " добро знао зашто је послао ту поруку. Мислим да удаљеност у друштву никада била већа.
Ana
Koliko ljdui sa kompleksom nize vrednosti na jednom mestu... ja sam odrasla u inostranstvu, i na leto sam isla u Srbiju. Bilo je dosta tih zajedljivih ljudi kao sto su ovaj pisac koji su voleli da mi negativno prebacuju, samo zato sto sam imala srecu da zivim van Srbije. A u inostranstvu, moja porodice nije bila bogata, niti siromasna. Ja sam uvek lepo pricala o Srbiji drugarima, ali kad sam se vracala u Srbiju, ljudi su cesto bili toliko neprijatni ili zavidni da nisam ni razumela vise sto smo se morali vracati. Dom nije mesto odakle potices, dom je tamo gde si prihvacen. A ima puno pametnih, vrednih mladih ljudi u Srbiji za koje Srbija nije dom.
Џејми Шеј
@Beogradjanin Schwabenländle - normalno je da je su u mirnodopskom periodu ljudi manje zavidni i opusteniji a takodje su u poratnom nezadovoljni pa i zavidni. Posle rata siromastvo i gubici su kod veceg dela stanovnistva izrazeniji. Zato su nas nasi "prijatelji i saveznici" i napali i drze pod sankcijama. Sa druge strane to ima dobre strane - omogucava nam da ostanemo kolektivno i ljudski solidarni i bliski. Potrosacko drustvo se istrosilo, samo treba uvideti. Razlike ce se povecavati.
Препоручујем 10
Beogradjanin Schwabenländle
По овоме што сте написали Ви сте вероватно још млада особа. Тога раније није било, и ја сам долазио у Србију на летњи и зимски распуст, прво из Истре, касније на летовање и на Крсну Славу у новембру. Није било завидних људи, напротив сви рођаци, пријатељи и познаници су били обрадовани што сам се тамо лепо оженио, добро снашао, нашао добар посао који ми је омогућио да видим добар део света. После грађанског рата се то променило, наишла је завист и љубомора, чак и код некадашњих пријатеља.
Препоручујем 13
Прикажи још одговора
smena 8
Konačno se neko obračunao sa tim autošovinističkim standardom da samo u srpskom jeziku postoji reč "promaja".
Marko S
Mala korekcija,nije be-em-ve u pitanju,vec be-em-iks,bicikl,ipak deca u tim godinama mastaju o jednostavnijim stvarima.Svako dobro
Dragan Pik-lon
Mi u detinjstvu nismo imali drugare iz Nemacke.Vec mirisljave i ocesljane drugare iz Beograda.Bila je veca razlika izmedju nas seljacica i njih nego izmedju nas i Amerikanaca.Imali su patike i svako vise lopti.Dok smo mi igrali krpenjacu.Dole u reci.Kad kazemo idemo u reku svi znaju da silazimo sa brda i suma dole pored zapisa i skole.Najtezi deo posla je usred igre trcati nazad kuci na brdo.I ja nisam imao vremena da jedem.Navrnuo bih serpu punu mleka jer je to bilo najbrze da se vratim igri...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља