Велики културни јубилеј обележио је ово лето – пола века од Вудстока. Фестивали, емисије и новински текстови током целог лета, а нарочито у августу, били су посвећени овом историјском феномену. И Тарантино нас је, додуше у свом постмодернистичком маниру и кроз призму једног мрачног и трагичног догађаја који је такође обележио ту еру, подсетио на време хипи културе у старом Холивуду. Вудсток је био јединствен догађај који је далеко надмашио музички аспект (мада је он свакако остао његов најважнији део и легат), из којег су послате и политичке и вредносне поруке. О специфичности догађаја не треба превише трошити речи, његово место у историји културе неупитно је вишеструко важно. Занимљиво је, међутим, уочити која се питања постављају 50 година касније. Осим сећања на изванредне музичке перформансе Џимија Хендрикса, Џенис Џоплин, Џоа Кокера, младог Сантане и других, на субверзивност антиратних и порука о слободи сексуалности, па и употреби различитих опијата, главно питање које се поставља у омажу Вудстоку је – да ли се такав догађај, у својој хиперсложености односа између културе и политике, може поновити?

Као неко ко се у академској каријери превасходно бави теоријским и религијским темама, на ово питање покушаћу да одговорим расветљавајући још један аспект, не само Вудстока, већ и хипи покрета у целости. Реч је о преузимању и практиковању идеја, веровања, обичаја и митова из источњачких култура и религија које је требало да послуже као опонент капиталистичкој потрошачкој етици и политичком колонијалном односу Запада према Истоку. Различите идеје, попут толеранције, хармоније са природом и одрицања од материјалног, хипици су апстраховали из источњачких филозофија и тако се, кроз контракултурну матрицу, сукобљавали са конзервативном Америком. Битлси су почели да користе ситар (индијски музички инструмент), а хиндуистичко врховно биће (Вишна) било је илустрација на корицама другог студијског албума Џимија Хендрикса. Форманов филм „Коса” је можда на најбољи начин дочарао управо аспект о којем говорим – од музичких нумера до костима и текста, све је обележено Индијом. Хипици су веровали да је поглед упућен ка Далеком истоку поглед у хуманију и бољу будућност мира.

Крај шездесетих година прошлог века можемо означити као почетну тачку продора источњачких идеја у популарну културу Запада. Наравно да је културна размена постојала и раније, али када говоримо о масовној имплементацији симбола Истока у различите делове западне, пре свега америчке културе, хипи покрет јесте нулта тачка. Ако погледамо ситуацију данас, педесет година касније, и даље се разне источњачке вештине практикују на Западу. Јога, медитација, фенг шуи, алтернативна медицина, учења која се користе у сврху самопомоћи или у оквиру терапија које позивају на окренутост ка унутрашњем бићу, уочавање вибрација и повезивање са природом – све су то саставни делови свакодневице многих на Западу.

Али шта се битно променило у односу на време Вудстока? Све поменуте елементе источњачких учења данашња средња и виша класа користе за постизање сопственог благостања и за што већу ефикасност у обављању, пре свега пословних, али и свих других функција. Нећу сада улазити у исправност и аутентичност тумачења источњачких филозофија (то питање је подједнако отворено и за хипике и за оне који то практикују данас), нити ћу анализирати позитивне и негативне учинке употребе далекоисточних пракси – и једних и других има много, али и то је посебна тема. Овом приликом подвући ћу један други аспект: у време хипи покрета, доминантни вредносни систем овог покрета био је колективистички и у том кључу су се читале и тумачиле источњачке филозофије, док је данас на снази изразити индивидуализам, па се иста или сродна учења и праксе користе да би се постигла лична добробит. Када су хипици дизали два прста у ваздух, то је била колективна порука мира (што је било нарочито важно у контексту рата у Вијетнаму), а данас се медитира да бисмо били весели, опуштени и успешни на послу (ово се не односи на све, али важи за већину).

Ако се питамо зашто се Вудсток данас не би могао поновити, можемо се сетити и једне занимљиве ситуације на концерту светски познате и популарне поп певачице Ријане. Она је, наиме, пре три године усред наступа застала и замолила посетиоце да престану да гледају у екране мобилних телефона и да уживају у музици. Дакле, вредносни системи, начин живота и културне праксе веома су се изменили. Наравно да се данас одржава много великих и успешних музичких фестивала и концерата, да и даље има сјајних уметника и заинтересоване публике, али да би један културни покрет, и уз њега музички фестивал, послали снажне и далекосежне друштвене и политичке поруке потребан је неки други дух времена.

Асистенткиња на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа