петак, 18.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:58
ИНТЕРВЈУ: РАТКО ВУЛАНОВИЋ, вајар

Камен познајем у душу

Био сам слободан уметник целог живота, с дивљом природом, непослушан. И данас сам такав. - Пеђа Ристић је био као најфинији вез, а ја као грмљавина
Аутор: Биљана Лијескићнедеља, 15.09.2019. у 12:45
(Фото Анђелко Васиљевић)

Иако дуго није имао своју кућу, вајару Ратку Вулановићу то није сметало јер је својеручно правио градове скулптуре од њему омиљеног материјала – камена. Један од њих, како га зову, наш Стоунхенџ, налази се на Ади Циганлији, већ 20 година, а уметника радује што његово дело живи и што га људи посећују.

Било је још таквих здања градова која је уметник створио у Будви, Подгорици и у родном Никшићу, али је једино ово београдско преживело. У колонији Комбината алуминијума, у некадашњем Титограду, 1987. направио је скулптуру „Велики предeо”, а потом је изложио у Кнез Михаиловој у Београду и за њу је једногласно добио „Политикину” награду.

Ратко је, као што му само име каже, вазда ратовао са собом, с професорима и с окружењем јер „уметност је слободна и не трпи диктат”. Контроверзе је изазивао и радећи деведесетих спољашњи зид на Цркви Христовог Васкрсења у Подгорици, а кад га је патријарх Павле питао да ли зна шта ради, одговорио је да не зна.

И тај зид је остао такав, да прича једну уметничку причу у храму где се дозива Бог. Од херцегновске школе пут га је довео на београдску академију, где је дипломирао 1968. Седам година провео је у Аранђеловцу, где је створио колекцију скулптура малог формата у колонији „Бели венчац”, а код Зворника је извлачио гранит за монументалан дела. Шаљиво коментарише: „А ко је уопште вајар без рудника?!”

До краја овог месеца Ратко Вулановић се представља у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић” на Калемегдану, са цртежима који су настали у последње три године и скулптурама створеним у последњих осам година. О начину на који сада излази у јавност за „Политику” каже:

– Поставка пред вама, која траје до краја месеца, иако се званично зове „Цртежи и скулптуре”, има симболичан и незваничан назив који мени више одговара „Ред и неред Ратка Вулановића”. Није реч о ретроспективи јер је за њу рано. Галерија „Цвијета Зузорић” је прави изазов и с бројним цртежима и с врло мало скулптуре успео сам да тај простор испуним онако како сам мислио да треба. И УЛУС ми је много помогао. Доминира овде вајарско дело од гранита „Мегалополис”, то је камен којим је Београд сад поплочан. Изложена су још два остварења од дрвета с Аде Циганлије, али у том материјалу не радим често. И један део скулптуре „Велики предeо” од алуминијума је такође употпунио ово излагање. „Политикина” награда коју сам за овај рад добио много ми је значила, јер је она круна међу признањима.

Иако сте радили у металу и дрвету, највише тога извајали сте у камену. Зашто је он значајан за вас?

И сам сам саставни део камена, познајем га у душу, у каменој кући сам живео, огњиште је унутра било од тог материјала. Својевремено сам купио један рудник Радаљ код Зворника и ту сам вадио камене блокове гранита којима је направљен Камени град на Ади Циганлији. За сада ово место живи у нашој престоници, а ако га једном сруше, остаће много фотографија и то је доста! И препоручујем да се у Београду, који је почео да се дотерује, постављају и скулптуре од камена јер оне једино старе генијално. Све друго је вештачко.

Када је грађен Храм Христовог Васкрсења у Подгорици ви сте такође учествовали. Каква сећања имате на тај подухват?

Сарађивао сам тада с Пеђом Ристићем, архитектом који је пројектовао ову цркву. Он је био велика позитивна загонетка за мене, веома духовит, а спојио нас је митрополит Амфилохије. Ристић је био као најфинији вез, а ја као грмљавина. Озидао сам ручно каменом зид висине шест метара обухвативши цркву, и он је симболизовао пут човека од пећине до крста. Многи су се бунили, а патријарх Павле се зачудио и када ме је упитао шта то зидам, одговорио сам да не знам, а он је рекао: „Нека ти је Бог у помоћи.” Тај храм је данас загонетка и веома је посећен. Никада више нисам радио на градњи неке цркве, била је то чиста поезија. На крају су били задовољни и они који су били против мене.

Сада пред нама стоје и ваши цртежи, најновији. Каква је њихова порука?

У последње време стварам углавном цртеже, изложио сам их сада у великом броју, све су то рефлексије с храма. Све те огромне стене које лебде су нераскидива прича. Био сам слободан уметник целог живота, с дивљом природом, непослушан. И данас сам такав. Успео сам да преживим и да се борим за ликовну истину и надам се да ту нећемо посрнути кад је о њој реч. Не бавим се ничим другим, ни политиком, ни моралним придикама. Већ две деценије и сликам, али се сликама нисам много хвалио. Сматрам да сам пре свега вајар. Иако сада више нисам јак, а скулптура тражи физичку снагу, ипак остале су ми идеје. Не жалим ни за чим, и ово је много што сам до сада створио. Ништа ме није спречило да вајам. Уметност је себичност и с њом сам близак више од пет деценија, а на простору од пола хектара где радим, надомак Београда, стоји двеста мојих монументалних скулптура. Чак и да се затрпају, једном ће их ваљда неко пронаћи.


Коментари2
218f7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

I vuk sit i ovce na broju
Kada umetnik radi delo a ne zna sta radi onda mu niko ne moze osporiti nista u vezi sa delom. A komentatori umetnosti, kriticari, sta god da kazu, svakako su u pravu. Fantazija!
Zoran
Ko ulepšava beograd i ko odlučuje o njegovim skulpturama? Zašto se ne pitaju umetnici i građani?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља