петак, 18.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:58
ИНТЕРВЈУ: МАРИНА АБРАМОВИЋ

Даћу све од себе, а публика ће судити

Људска бића се највише плаше смрти, патње и бола. Ја сам инсценирала болне ситуације у својим перформансима како бих се ослободила страха од бола. Гледајући мој бол и како га превазилазим публика добија енергију која им је потребна да се избори са својим болом у свом приватном животу, каже у разговору за „Политику” Марина Абрамовић
Аутор: Марија Ђорђевићпонедељак, 16.09.2019. у 11:12
Марина Абрамовић (Фото ЕПА/Georgios Kefalas)

У суботу 21. септембра у Музеју савремене уметности отвара се велика изложба Марине Абрамовић „Чистач”, која ће трајати до 20. јануара. Београд је последња станица на путу представљања „Чистача” (после Шведске, Данске, Норвешке, Немачке, Пољске и Италије). У сваком погледу захтевна, ова изложба која ће се одвијати на свих пет нивоа Музеја на Ушћу, биће провокативна, интензивна. Провоцира већ сада у најавама. На друштвеним мрежама има и „хејтова” и „лајкова”. Ипак, бесплатне улазнице за Маринино предавање 28. септембра за 100 људи разграбљене су за неколико сати. Несумњиво, ова изложба претендује да буде културни догађај године у региону. Бројни су новинарски захтеви за интервјуима, али и гунђање у редовима седме силе што ће конференција за медије, како се чује, бити заказана у цик зоре.

Марина Абрамовић је светско уметничко име. Рођена је у Београду 1946. По завршетку Факултета ликовних уметности, у галерији Дома омладине (1970) излаже слике, да би после тога напустила сликарство и њени први радови у контексту нове уметности били су звучни амбијенти. На фестивалу у Единбургу (1973) изводи перформанс Ритам 10 када забија десет ножева међу прсте леве руке. Боравак у Единбургу са групом наших уметника довео је до познанства са Јозефом Бојсом који је позван у Београд на „Априлске сусрете” у Студентском културном центру (1974). Тада Марина Абрамовић изводи чувени Ритам 5 када лежи унутар запаљене звезде петокраке и губи свест… За предстојећу београдску изложбу пронађен је филмски снимак овог перформанса. У Ритму 0 у Напуљу појединци из публике су јој прислањали пиштољ уз врат, инструирани да могу да раде шта год пожеле. У „Преласку преко ноћног мора” Марина и њен партнер, уметник Улај, седели су за столом једно наспрам другог и нетремице се посматрали седам сати без иједног покрета. У комаду „Љубавници” Марина и Улај ходају по Кинеском зиду једно другом у сусрет (1987), а три месеца касније сусрећу се на средини зида…

Марина ради у кући-комбију Art Vital Detour (Фотографије љубазношћу Архива Марине Абрамовић)

На венецијанском бијеналу 1997. Марина осваја „Златног лава” за најбољу уметницу и тада је извела перформанс рибања костију „Балкански барок”. У „Кући с погледом на океан” (2002) живела је 12 дана у галерији на платформама монтираним уз зидове. Платформе су биле повезане с подом мердевинама које су уместо газишта имале оштре ножеве окренуте навише... У Музеју „Гугенхајм” 2005. у „Седам лаких комада” изводи своје виђење чувених перформанса из 70-их – Вита Акончија, Бруса Нојмана, Ђине Пане, Вали Експорт, Јозефа Бојса…У МОМА у Њујорку изводи перформанс „Уметник је присутан” који је видело 750 000 посетилаца.

Марина Абрамовић је носилац Аустријског ордена за науку и уметност и члан Америчке националне академије уметности. У Београду је 2012. примила годишњу награду Карић фондације. Објавила је аутобиографију „Пролазим кроз зидове”, коју су неке њене колеге из Србије коментарисале као „књигу за америчко тржиште снова”.

Ваша ретроспектива названа је „Чистач”. Да ли је тај назив повезан са терминима из будистичке филозофије „чишћење куће” и „пражњење чамца”. И шта то у ствари значи?

Ја генерално не волим ретроспективе. Када уметници раде ретроспективе, онда публика очекује да ће уметник брзо да умре и да им је каријера заправо готова. Не мислим да сам при крају своје каријере нити планирам да умрем у скорије време.

За мене је „Чистач” савршен назив за оно што ја заправо желим да урадим овом изложбом. Гледајући уназад 50 година своје каријере, потрудила сам се да изаберем своје најбитније радове из сваке категорије (перформанса, видеа, фотографије, објеката и инсталација) и да их представим публици као једну целину. „Чистач” заправо представља физичко, психичко, емотивно и спиритуално чишћење моје личне историје како животне тако и личне историје мог дела како бих направила простора за ново. Сам назив је због тога мени лично симболичан и нисам о њему размишљала у контексту будизма, али могао би и будистички да се схвати – као пут до унутрашњег мира.  

На изложби ће највише радова бити представљено из вашег београдског периода када сте 70-их година изводили перформансе из циклуса „Ритам”. Ови перформанси били су на граници живота и смрти. Како сте тада учили да останете мирни без обзира шта се догађа?

Ритам 0, перформанс шест сати, Студио Мора, Напуљ, 1974.

Пет селектованих радова из серије „Ритам” представљају један мали али битан део ретроспективе „Чистач” која садржи више од стотину радова. Како су то перформанси из мог београдског периода желела сам овом приликом у МСУ у Београду да им придам посебан значај. Јеша Денегри, мој драги пријатељ који је са мном био 70-их година када су ти радови били први пут извођени, јесте кустос дела изложбе из београдског периода. Било ми је јако битно да прикажем новој младој публици радове који су се некада давно изводили у њиховом граду, и да тај део изложбе издвојим уз благи осећај носталгије.

Ја сам из праве партизанске породице. Једна ствар коју сам научила од родитеља јесте снага воље и храброст. То је нешто што ми је доста помогло како у стварању тако и у издржљивости у уметничком свету. Уметник мора осетити бол и опробати своје лимите. На тој граници удобности и непријатности се дешавају промене, како у стању свести тако и у креативним подухватима. Моја смиреност је ствар одлуке. Одлучност је снага карактера. На самом почетку прелаза преко границе удобности битно је бити одлучан, прихватити бол и неудобност, али не дати да вас обузме. Тај јак осећај непријатности заправо не траје дуго. Он само тестира снагу воље. После неког времена осећај се повлачи и биће улази у једно ново стање свести, превазилазећи само себе. Зато је заправо неопходно да перформанси дуго трају. Да трају десет минута то би било само мучење. Овако је питање промене енергије и свести не само извођача већ и посматрача.

Кажете да уметник мора да осети бол. Која је била функција бола у вашим перформансима?

Ритам 10, трајање један сат, Museo d’ArteContemporanea Villa Borghese, Рим, 1973. © Марина Абрамовић

Људска бића се највише плаше три ствари: смрти, патње и бола. Ја сам инсценирала болне ситуације у својим перформансима како бих се ослободила страха од бола. Публика која ме гледа може да замисли себе на мом месту и ја се надам да им то улива храброст и да постајем њихово огледало; ако ја могу нешто да урадим, они могу да ураде то исто. Гледајући мој бол и како га превазилазим у једном, за то можда, неочекиваном простору – галерији – публика добија енергију која им је потребна да се избори са својим болом у свом приватном животу.

Бол отвара врата трансформације.  

Осамдесетих година прошлог века одлазите у Амстердам, упознајете немачког уметника Уве Лајсипена Улаја, живите у комбију, номади сте и уметници. Извели сте низ перформанса као што су Reast Energy, Relation in Space, Nightsea crossing, Кинески зид... како сте се припремали, уопште, као сте осмишљавали перформансе, развијали идеје? И како се сећате ходања по Кинеском зиду, перформансу који је између осталог означио и крај ваше везе са Улајем?

Мој рад са Улајем био је знатно другачији него мој самостални рад. На почетку наше сарадње, одлучили смо да никада не откривамо публици чија је идеја чија. Било нам је јако битно да заједно стварамо нешто што не одржава наш его, ни његов а ни мој већ да га пренесемо на трећи елемент који смо ми звали „То Ја”. Мешали смо идеје заједно, спајали их и у тој форми их представљали публици. Ход по Кинеском зиду био је крај наше везе, а уједно и заједничког рада. Управо сам у процесу склапања књиге која ће садржати моје дневнике, цртеже и сећања из тог периода, која ће се звати „Шетња великим зидом”. Моја сећања из тог периода не би стала ни у цео број „Политике”. Шетња по Кинеском зиду била је једна од најдубљих и емотивно најболнијих доживљаја у мом животу.

Контакт погледом је за вас веома важан део перформанса. То је кулминирало на изложби „Уметник је присутан” у Музеју модерне уметности у Њујорку 2010. Ипак, гласине кажу да не видите добро без наочара које тада нисте имали? Како је то функционисало?

Ја верујем да су очи прозор у душу и инсценирала сам рад „Уметник је присутан” на такав начин да сам могла чисто и јасно да видим људе испред себе. Носим наочаре за читање али немам проблема са видом на даљину.

Учили сте шаманизам код далај-ламе. Шта сте научили од Тибетанаца?

Имала сам среће и прилику да учим о тибетанском будизму од далај-ламе, и провела сам доста времена у тибетанским манастирима у Индији. Такође сам учила и о шаманизму у Бразилу и на Шри Ланци.

Из шаманизма као и из тибетанског будизма, научила сам како да померам менталне и физичке границе, и како да уђем у другачије стање свести. Али рекла бих да је битније од тога лекција коју сам добила како од монаха тако и од шамана, а то је значај опраштања и алтруизма. Без те две ствари медитативна стања је потпуно немогуће остварити. 

Приликом боравка у Бразилу пробали сте ајахуаску, халуциногени напитак. Зашто вам је то било потребно?

Пробала сам ајахуаску са филмском екипом која је била ту да забележи моју реакцију на супстанцу. Постоји толико књига и научних студија о томе како делује на мозак. Стара бразилска племена су је користила да би остварила везу са краљевством минерал. Била сам интригирана и одлучила сам да и сама пробам ајахуаску пред камером како бих после могла да је погледам из друге перспективе. Резултат тог експеримента може се видети у филму који сам снимила путујући кроз Бразил који се зове Простор између. Заиста нисам имала потребу да узмем ајахуаску али сам неко ко не воли да само чита о стварима, ја волим да их искусим. Волим да добијем нешто што називам директно знање које ми помаже да формирам мишљење о нечему из сопственог искуства.

Улај/Марина Абрамовић, Relation in Space, 58 минута, 38. Бијенале у Венецији , 1976. (Фото Jaap de Graaf)

Зашто мислите да старија генерација уметника у нашој земљи не воли ваш рад, за разлику од младих?

Најбољи начин да добијете тачан и прецизан одговор на ово питање јесте да питате сваку групу директно за њихово мишљење. Како не живим у нашој земљи јако дуго, не мислим да могу сама добро да проценим који су то разлози.

Спремате оперу посвећену Марији Калас? Које су сличности између вас и ове оперске диве?

Увек сам се јако дивила Марији Калас као уметници и жени и била сам дубоко фасцинирана њеним животом, њеном несрећном љубављу и мистериозном смрћу. Она је жена која је умрла за љубав, или боље речено од љубави, као многи ликови које је представљала на сцени. Ово ме инспирисало да направим Седам смрти Марије Калас чија премијера ће бити у Bayerische Staatsoper у Минхену 11. априла следеће године. Након премијере, комад Седам смрти ће бити приказан у седам опера широм света.

Гледајући снимке њених наступа имала сам увек осећај да је уметница која физички даје све од себе на сцени и да је то нешто врло опипљиво. Та енергија којом зрачи ми је била блиска, као и то да је у приватном животу пуштала да је води срце у сваком погледу по сваку цену. Наравно постоји једна непремостива очигледна разлика међу нама – ја не умем да певам.

Која је ваша даља визија уметности? Какав траг очекујете да ће изложба у Београду оставити на арт-сцену у Србији?

Балкан Барок II, четири  дана и шест сати трајање перформанса, 47. Бијенале у Венецији, 1997, © Марина Абрамовић
(Љубазношћу Архива Марине Абрамовић)

Моја визија за будућност уметности јесте визија нематеријалности. Нема објекта између публике и уметника, само чист пренос енергије.

Утицај моје изложбе у Београду на уметничку сцену у Србији је нешто што не могу да предвидим. Волела бих да се сваки посетилац отвореног ума препусти и буде вођен чистим емоцијама. Један део радова који ће бити изложен је стваран у нашој земљи, у Београду, у тадашњој Југославији. Излагати их баш у Београду у коме су многи од људи који су били сведоци стварања тих истих радова и где публика може заиста да се са њима идентификује и снажно доживи суштину јесте емотивни изазов и за мене и за моју публику. Ја ћу дати све од себе а посетиоци ће судити.





Коментари14
15e90
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Andrej_Stojanovic
Нико не брани М.Абрамовић да зарађује на перформансу (антиуметности), да пропагира такву извођачку праксу у адекватном (дакле, ПРИВАТНОМ) простору. Међутим, срамота је пустити антиуметност у ДРЖАВНИ ПРОСТОР (у установу културе).
Слобо Н
НЕ разумем толико негативних коментара овде, кад се по целом Балкану надмећу у неким перформанс - изложбама!! Да ли је то чиста ЗАВИСТ или непознавање Перформанса?? БРАВО Марина и добродошла у нашу Провинцију!!
Dr Slobodan Devic
U jednom je u pravu; citajuci ove komentare moram da se slozim sa "umetnicom": "publika je presudila". Ima jedan(i samo jedan) razlog zasto volim (i verujem u) Srbe: mozes da nas izbombardujeas, pokoljes, prodas nam maglu, otmes nam srce, ali brate mozak - to ne mozes da nam isperes - NIKADA!
nenad
Ove izlozbe ne bi bilo bez ogromnog zalaganja Ane Brnabic, o cemu je pisano u nasim medijima, nekako uzgred. A to nije uzred, vec kljucno, pokazuje ko nama danas namece ovakvu "umetnost".
Јован К.
Маринини перформанси у разним земљама подсећају на вашаре, на којима неки продају чудотворни лек против старости, против свих болести, против смрти, против зубобоље, амајлије против црне магије и сл. Такви се одмах после вашара пакују и селе у нека друга места, где поново траже и налазе лаковерне купце. Народ лепо каже: "Док има оваца, биће и пастира".

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља