уторак, 22.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:01
НЕ САМО О ПОСЛУ: Игор Колаковић

Номадски живот тренерски

Бивши селектор одбојкаша Србије сада води репрезентацију Ирана и каже да му је то до сада – најбољи посао
Аутор: Иван Цветковићсубота, 28.09.2019. у 10:00
(Фото Ненад Неговановић)

Игор Колаковић (54 године) као селектор одбојкаша Србије (2006–2014) био је европски првак 2011, а 2007. и 2013. освојио је бронзану медаљу на шампионатима нашег континента. С њим је наша репрезентација била трећа и на свету (2010).

Сада је селектор Ирана. На Светском купу 2017. га је довео до бронзе, а прошле године и до тријумфа на Азијским играма. Пре тога је радио у Словенији и Француској, али у клубовима. Био је тренер АЦХ из Љубљане (2010–2012) и Кана (2013–2016).

Побеђене предрасуде

На питање како се нашао у Ирану, Колаковић искрено признаје да је у почетку имао доста предрасуда у вези с том земљом.

– Али, два пута сам с репрезентацијом Србије био тамо, па сам прихватио понуду. Наишао сам на дивне људе и, искрено речено, ово ми је досад најбољи посао – наводи Колаковић.

С двојицом помоћника смештен је у два стана у новој згради. Комшије су, каже, врло љубазне. Зграда је нова, с рецепцијом на улазу.

– Из федерације су хтели да будемо безбедни. Иран је по стопи криминала много иза нас, али за сваки случај... За веће проблеме нисам чуо, а ситних можда и има – додаје он.

Осећа ли се у свакодневном животу притисак Запада?

– Нисам приметио. Можда и зато што су Иранци навикли на све врсте притиска. Њих Америка притиска још од револуције 1979. Држе се врло поносно. У животу обичних људи се притисак не осећа. Можда једно време кад је долар порастао у односу на њихову валуту, па су се прибојавали инфлације. О тим стварима се, иначе, и не прича. Као да не постоје. Не кажем да нису забринути, али се то не види.

На питање како проводи слободно време, Игор објашњава како су ресторани у Ирану одлични, мада у овој земљи не постоји алкохол, што, можда, ствара проблем оним странцима, који зависе од њега. Иранци су, додаје, врло привржени породици и често излазе у природу. Нарочито за викенд, који је код њих четвртком и петком.

Он излази углавном у Енгелаб, спортски центар на огромном простору у шуми, као Кошутњак, на пример, с дворанама, базенима, тениским теренима, теретанама, тереном за голф, трим-стазом с тартаном, ресторанима. Може да се уђе само с пропусницом, коју као чланови репрезентације имају. Слободно време најчешће проводи с Александром Ћирићем, нашим бившим репрезентативцем, а сада селектором Ирана у ватерполу. Дружи се и с нашима из амбасаде, нарочито с војним аташеом Предрагом Прлићем. У ову малу колонију спадају и Иранци, који су некада радили у Југославији и Србији.

На послу с иранским одбојкашима (Фотографије из личне архиве И. Колаковића)

Колаковић истиче да су услови за рад у Ирану много бољи него у Србији. У Спортском комплексу Азади, постоји камп који је саграђен за Азијске игре 1974. с намером да на њему буду и Олимпијске игре. У њему су смештени одбојкашка, кошарка и рвачка федерација и савез за дизање тегова са свим пратећим објектима за тренинг и такмичења. Ту су и један од највећих фудбалских стадиона на свету за 120.000 гледалаца, пет спортских дворана од којих највећа прима 12.000, олимпијски базен, вештачко језеро за кајак и веслање, велодром, стрелиште, хиподром. Тамо проводе пуно времена, од 8 до 20 часова и свакодневно тренирају. Сви репрезентативци живе у Техерану. Њихово првенство Колаковић прати углавном преко видео-материјала. Ове године седморица-осморица иранских одбојкаша иде напоље: у Европу, Кину... Неки су отишли још раније.

Признаје да је изненађен колико много знају о Србији и бившој Југославији. Врло су пријатељски настројени према нама. Можда нас повезује и иста судбина због санкција.

Српска школа одбојке

И пре Колаковића неки наши одбојкашки тренери радили су у Ирану. Наш саговорник каже како су они оставили дубок траг. Играчи Јовице Цветковића су сада у сениорској репрезентацији и сви о њему причају у суперлативу. И о Слободану Ковачу, који је пре њега водио њихову сениорску репрезентацију, која је у том периоду остварила најбоље резултате. У Ирану су радили и садашњи председник савеза Зоран Гајић и Милорад Кијац. Наша одбојкашка школа је врло заступљена, а верује да је један од разлога што су њега позвали за селектора сигурно и то што су претходни наши тренери оставили добар утисак.

Објашњавајући који су  спортови најпопуларнији у Ирану, Колаковић каже како је, као и у целом свету фудбал изнад свих, али одбојка није много иза њега.

–Одбојка је невероватно популарна. Нико на свету, а био сам и у Пољској и Бразилу, не може да се мери с Ираном. Кад смо играли у Урумију, граду у којем од хотела до дворане треба 10 минута, путовали смо два сата, јер су сви желели да се сликају с репрезентативцима, да их дотакну... Озбиљне полицијске снаге су морале да одржавају ред, мада су знали да су сви добронамерни, али ко зна кад бисмо стигли на утакмицу да њих није било. Најуспешнији спортисти су им дизачи тегова, рвачи, џудисти... Колективне спортове желе да развијају. У ватерполу су с Ћирићем после 45 година освојили прву медаљу на Азијским играма– подсећа Игор.

Он процењује и да би у одбојци могли доста тога да остваре: за две и по године савез је променио три председника, а сада ће, можда, да дође и четврти. Неки пут имају, што се пласмана тиче, такве захтеве, који нису лаки ни за Русију, Србију, Америку... У репрезентацији је било доста старих играча, млади нису имали прилаз, а он жели управо њих да припоји А репрезентацији, јер мисли да вреде, имају таленат.

С Драганом Кобиљским

Циљ: пласман на Олимпијаду

– Циљ ми је да се у јануару пласирамо на Олимпијске игре, које се у јулу идуће године играју у Токију. Тад је и крај мог уговора. За две и по године мог рада освојили смо прву медаљу у историји иранске одбојке – бронзу у Светском купу. Прваци Азијских игара су већ били. У Лиги нација смо заузели друго место у лигашком делу, а пето на финалном. Сада их сви озбиљније схватају.

Како изгледа номадски живот тренера и његове породице у Ирану?

– С обзиром на то да сам у Техерану по цео дан у кампу моја жена Сандра би била прилично усамљена, мада је, разуме се, долазила. На срећу, моја сезона сада не траје читаву годину, па смо од јесени до пролећа практично заједно. Старији син је завршио мастер у Француској и сада ради у Београду, а млађи је професионални рукометаш у Француској.

Иранска саобраћајна правила

– Не само култура него су и односи у Ирану другачији од оних у Европи. Додуше, подсећа на нашу земљу од пре 50 година. Људи су отворени, веома љубазни... Религија је изражена, али не у оноликој мери колико сам замишљао. Поштују је, али нису толико оптерећени њоме. На сваком кораку се види њихова љубав према земљи. У Техерану су на сваком мосту заставе Ирана. И у иностранству се види колико воле своју отаџбину. На пример, када играмо у Италији сви Иранци из Европе дођу да гледају утакмицу. Саобраћај им је, додуше, атипичан у односу на европска правила. Имају нека своја, која на почетку изгледају опасно и чудно. Рецимо, из задње леве траке директно изађу и пређу три попречне, неки пут и без сигнализације. Не возе пребрзо, па можда зато и успевају да на ауто-путу од три траке направе шест. Неки пут и мотоциклисти возе у супротном смеру, јер им је далеко да заобилазе. Траже лакша решења у свим ситуацијама. По томе подсећају на нас, али су отишли даље – каже Колаковић.


Оставка због одговорности

–Тешка је ситуација за тренере. Кад је популарност спорта велика, онда сви знају све најбоље, а у суштини су далеко од проблематике. Иранска федерација пружа веома добре услове и добру подршку. Важно је да имамо добре односе у стручном штабу.

Иранци су врло емотивна нација. Код њих је невероватна доза борбености. Због разочарање могу потпуно да стану, да се паралишу. Амплитуда иде од радости до разочарања. Не читам њихове новине – они би да буду светски прваци.

У Србији сам имао унутрашњи притисак и одговорност и према земљи, коју доживљавам као своју. Због тога сам и поднео оставку, јер сам осећао моралну одговорност за резултате на Светском првенству 2014. у Пољској. У другој земљи бих остао док ме не смене.

У Француској пет минута после утакмице нико не зна да ли је био пораз или победа. Никоме више није стало до тога шта се догађало. Иде се даље. За разлику од нас и Иранаца релаксирани су од борбе на живот или смрт.

Словенија је између Србије и Француске. Професионалан однос, емоције, али ништа није судбоносно. У Ирану сам професионалац, нема тог притиска, који носи Србија.


Без верских ограничења у спорту

Иран је теократска држава, али у спорту нема верских ограничења. Не прекидају утакмице да би се молили, за време Курбан бајрама спортисти не морају да чекају да падне мрак, па тек онда да једу... Једноставно, да би се у спорту постизали успеси мора да се спроводи спортски режим.


Коментари2
4961a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zick
za mene je ovo jedan prelep text o zemlji,njenom sportu koju,ipak malo poznajemo. davno je u njoj radio čovek iz mog kraja-zvali smo ga "mali"Raja(samo zbog njegovih godina).
Zeljko
Postovanom g- dinu Igoru Kolakovicu zelim sve najlepse u zivotnom i sportskom polju. Divna osoba i fenomenalan trener... Pozdrav iz Chicaga

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља