четвртак, 17.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:58

Глумац на дунавском огледалу

Данашња деца, која на силу студирају у приватним школама, морају да знају да је за глуму потребан таленат, сматра Феђа Стојановић. Постоји и фактор среће што значи да морате да уђете у добре пројекте. Познавао је одличне глумце који су остали полуанонимни. За себе каже да не зна да ли је имао среће у животу и у професији, али оно што зна јесте – да се одржао...
Аутор: Љиљана Петровићпонедељак, 30.09.2019. у 20:17
(Фотографије А. Васиљевић)

Љубитеље серије „Истине и лажи” обрадовала је вест: снимаће се трећа сезона. Радост са публиком дели и глумац Феђа Стојановић, тумач једне од главних улога у серији. После дуже времена био је гост ТВ Ревије.

– Растали смо се мислећи да је крај – каже наш саговорник. – Али, у мају 2020. наставља се снимање, а планиране су, како је наговештено, још две, три сезоне! За нас глумце то је пријатно изненађење јер волимо ову серију. Из продукције нам је саопштено да Прва ТВ снима две нове серије и да у њима као глумачка екипа серије „Истине и лажи” можемо само да гостујемо...

Иако је последњих месеци снимао од јутра до мрака, заиграо је и у три позоришне представе. И сам се чудио како је то успео. „Зашто је полудео господином Р.” на репертоару је Југословенског драмског позоришта. То је, каже, можда једна од најбољих представа сезоне. Друга је „Љубав у Савамали” Звездара театра, а трећу „Медитерано” играо је у Тивту.

Летос је снимио и кратки словеначки играни филм „Марко” у режији Марка Шантића.

Незаслужена почаст

Тренутно ради представу за најмлађе у Позориштанцу „Пуж”. Каже како је „потпуно незаслужено” постао доживотни председник Управног одбора Позориштанцета Бранка Коцкице, па је дошао ред и на њега да заигра у представи.

Свестан је да је за његове године то много посла, али овог лета имао је разлога да буде срећан – ћерка Зоја венчала се на Сицилији. Још су свежа сећања како је уводи у цркву док му се одмотавао читав њен живот, од рођења до венчања.

– Све се дешавало у католичкој цркви из 16. века у Палерму – прича. – Ћерка је задржала своју веру, а мене је свештеник замолио да изговорим неколико реченица из Библије. Пријатно сам изненађен, у част моје Зоје ставили су две иконе у цркву. Наравно, на весељу сам запевао на српском језику.

Помало у шали, помало у збиљи вели да је захваљујући серији „Истине и лажи”, која се репризира на Првој плус, радним данима у 18.30, успео да научи брзо да ради.

По узору на оца

– Такав сам, мени треба времена да ми се све слегне. Ето, у овим позним годинама променио сам концепт живота и рада на улози. Илија Исидоровић ме је научио да учим и мислим брзо. Лако сам изградио лик Илије. Између остало, имао сам пример – мој отац је веома сличан њему.

Сада када РТС слави годишњице помало му је жао што су заборавили на њега. Он је био члан чувене дечје радио-групе Бате Миладиновића и играо је још као дете на Телевизији, у експерименталној фази. Мисли да је, можда, тренутно један од најстаријих учесника који памти то време. Са десет година је играо у дечјим радио-емисијама.

– Добио сам главну улогу у једној ТВ драми, али нисмо имали телевизор па сам отишао у Дом армије да је гледам. Отац нас је често водио у биоскоп у Дому армије и видео сам да постоји ТВ сала. Био сам дванаестогодишњак. Портир није хтео да ме пусти у телевизијску салу. Објашњавао сам му, али он није попуштао. „Ти си клинац, бежи”. Шетао сам испред улаза и плакао. Тада није било реприза. То нећу никада да заборавим. На крају се умилостивио и пустио ме. Одгледао сам последњих пет минута.

На завршетку студија глуме од свог професора Миленка Маричића добио је понуду да буде асистент, али је већ био запослен у Атељеу 212, што му је био приоритет.

Време у Атељеу 212

– Волим онај Атеље 212 у који сам ушао као нешто најрођеније. То је било 1973. Нашао сам се у групи феноменалних глумаца, управница је била Мира Траиловић и путовали смо по целом свету. Атеље 212 био је појам за светско позориште. Имао сам срећу да будем део ансамбла и да радим са Зораном Радмиловићем, Слободаном Перовићем, Ружицом Сокић, Миром Бањац… Остајали смо после представа, певали, дружили се, радовали, лумповали у бифеу. Тај Атеље 212 више не постоји, али никог не кривим. Свако време носи своје.

У Атеље 212 је дошао са препорукама са Академије. У почетку је играо мале улоге, углавном полицајце, али све се изменило после представе „Ноћ трибада” када је чувени редитељ Роберто Ћули рекао: „Господо, ви немате појма кога имате у позоришту”. Још га је позвао да игра у његовим представама.

– Ето, у „Жигосанима у рекету” сам управник затвора, у „Пси лају, ветар носи” истражни судија, у „Сумњивим лицима” министар, у „Војној академији” Рисов отац, у „Село гори” био сам инспектор, у „Мом рођаку са села” генерал, у „Белој лађи” професор Цветковић... У театру сам одиграо безброј улога и све су ми драге. Био сам и осам година професор на Академији уметности БК универзитета.

Стојановићи су сви талентовани.

Феђини родитељи су били учитељи, због њихове службе рођен је у Алексинцу. Мајка је у школи водила драмску и фолклорну секцију. Уметничке гене су сви наследили од ње. После је говорила: „Моја најстарија ћерка Мирјана Марић је модна креаторка, млађи син Феђа је глумац, а средњи син Небојша је инжењер електротехнике и био је технички директор ТВ Београд. Мирјанина ћерка Ксенија Марић Витекер је цењени сликар у Америци, где данас живи и позната креаторка. Унука од другог сина је Алиса Стојановић и позоришни је редитељ и професор на ФДУ-у. Феђин син Урош из првог брака био је филмски редитељ, али је нажалост умро.

– Има и изузетака, што искрено подржавам, Зоја се бави менаџментом а не глумом, живи у Луксембургу, а њен супруг је правник.

За глуму је потребан таленат, сматра. То данашња деца која на силу студирају у приватним школама морају да знају. Постоји и фактор среће, што значи да морате да уђете у добре пројекте. Знао је доста добрих глумаца који су остали полуанонимни. За себе каже да не зна да ли је имао среће у животу и у професији, али зна и како се одржао. И да му нико ништа не може.

Caption

Могу да ме мрзе

– Могу само да ме мрзе, одржао сам се и даље ме траже. Волео бих да сам материјално обезбеђен, да радим само један посао годишње, али то данас није могуће.

Феђа Стојановић воли да буде у природи и поред воде. Воли пецање. Има чамац. Некада је имао и кућу у Ровињу, али када се заратило море му је постао Дунав. Чини му се да је најлепше тренутке у животу доживео на пустим дунавским острвима са ћерком Зојом и женом. Што би упецали, то су и јели. Ћерка је трчкарала са псом уз обалу. У Ровињу је пецао од морских паса до разних других „звери” у мору, а у Дунаву шаране и остале речне рибе.

– Лети највише волим да будем у Гроцкој. Имам викендицу на Циганском брду, 300 метара од чувене кафане „Виногради” у коју је долазио Јосип Броз Тито. Када кренемо на пецање у пет ујутру нема сунца. Дунав је раван као огледало, сунце полако излази, чамцем режемо воду… То је незамењиво.

Здраво, чика Илија

– Телевизијске серије су чудо! Доживљавао сам да усред Сиднеја у кафани наручим јело и испостави се да келнер неће да ми наплати јер је из Србије – прича Феђа Стојановић. – Недавно је пролазио Кнез Михаиловом, а деца из забавишта су га поздрављала са: „Здраво, чика Илија”.А.

Пре Академије – „Шешир професора Косте Вујића”

– Играо сам Бранислава Рајића у ТВ филму „Шешир професора Косте Вујића” Милована Витезовића (1971), пре Академије. Било је то право задовољство. Зато што сам као ђак имао једног занимљивог професора. Сећам се, професор математике ме никад није извео на таблу. На писменом сам преписивао, а ако не успем, цепао сам папир. Он ми је свеједно давао оцену која ми треба за успех. На матурској вечери сам га питао зашто ме никад није пропитивао. „Ја свирам виолину и сигурно знам да ћете ви постати уметник. Ми уметници морамо да се подржавамо” – прича Феђа Стојановић. – Иначе, за све нас је био празник гледати Павла Вуисића у улози професора Вујића. Таква лакоћа, истанчаност. Одиграо је маестрално.А.

Свечано одело генерала Барбуновића

Играо је много веће улоге у серијама и на филму него лик у „Мом рођаку на селу”, али је изненађен колико се његов генерал Барбуновић допао гледаоцима.

И дан-данас га људи на улици сусрећу уз коментар: „Јао, то је оно право”, каже Стојановић. – Реч је о епизоди „Свечано одело” када из протеста што амбасадор долази у пролазу, обучен за тениски меч, дочекује га у гаћама. То је оставило велики утисак на публику. Остало је у мојој биографији.

У 16. години отац му купио „шкоду”

Велики хонорар зарадио је у филму „Николетина Бурсаћ”. Од тог новца његов отац је купио најновији модел „шкоде”. Када је прве паре зарадио отац га је саветовао: „Немој да купујеш бицикл, када будеш зарадио више новца купи мотор”.

– Када сам добио други хонорар рекао је: „Немој да купујеш мотор, купићемо кола”. И тако, у 16. години, зарадим хонорар и отац купи ауто. Возио га је, сређивао, покривао цирадом, а када сам ја положио у 27. години то је већ била крнтија – смеје се Стојановић.


Коментари1
ec313
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dejan Sakos
Sve je baš tako. Održao se ostavio trag.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Мозаик /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља