уторак, 22.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:01
У ЛАЗАРЕВЦУ И СОПОТУ

Сакуља и Ропочево избрисани с мапе града

Градска скупштина после више деценија коначно потврдила да се два села пониште у катастру. – Једно село не постоји већ 35 година, а судбина другог требало је да се реши још пре четири и по деценије
Аутор: Бранка Васиљевићнедеља, 06.10.2019. у 21:21
Ропочево је било главно општинско село на валовитим обронцима Шумадије (Фо­тографије Б. Ва­си­ље­вић)

У Београд се годинама слива скоро цела Србија. И док се у већини централних али и приградских општина повећава број становника, нека од села у престоничким атарима полако одумиру, а нека се стапају са већим месним заједницама. Многа од њих одавно и не постоје на мапи. Урушене куће и штале, запуштена дворишта и поломљене капије прекрили су трава и – заборав.

Укус јабука колачара

Одлуком Скупштине града, а на иницијативу Секретаријата за управу града, из катастра су недавно избрисана два села Сакуља и Ропочево. Сакуља више не постоји територијално и припојена је насељу Јунковац, а насељено место Ропочево стопило се са Сопотом.

Пут који води нигде! Зарасла травом асфалтирана стаза пресечена земљом од задњих кућа у доњем Јунковцу води ка некадашњим Сакуљама у лазаревачкој општини. Тако данас изгледа село у којем је 1953. дисало више од 500 душа. Мртво је већ 35 година. Тамо где су некада биле куће, електрични млин, школа, кафана „Код Доце”, гробље сада су земљане наслаге обрасле тополама, жбуњем, трском, травом...

До Сакуља се некада стизало из више праваца, један од њих затрпало је клизиште. Други правац – Бановски пут и даље има асфалтиран и макадамски део. Уцртан је и у војне карте. Али, када закорачите њиме и пређете више од километар села нема. Нема ничег што подсећа да је овде некад било насеље – ни врха крова, ни комада зида. Само пут и растиње. У даљини се назире јунковачка капела. А исељена сакуљинска гробља, било их је три, сад су на Волујаку.

– Од 1984. године село практично не постоји. Расељено је јер испод њега је било налазиште лигнита и ту се развио коп Поља Де Колубарског рудника. Годишње је са тог копа вађено 12,5 милиона тона угља – објашњава Живко Живковић, некадашњи председник општине Лазаревац, пореклом Сакуљинац.

Житељи Сакуља су се бавили пољопривредом. Није било куће која није имала шљиве, винограде, јабуке, дуње... Још се памти укус јабука колачара. Тек после 1945. са развојем рудника и јаме Јунковац, неки од мештана определили су се да раде и у рударству.

Прво исељење почело је 1974. године када је кренула изградња поља Де. Рудник се ширио, а људи селили. Већ 1981. село је спало на 200 житеља. Тада је затворена и школа, када се затвори школа, умре и село. Становништво се раселио по Лазаревцу, Степојевцу, Стубици, Аранђеловцу... Прво су отишли Станојевићи, па Живковићи, Ранковићи, Божићи, Андрићи, Васиљевићи, Милићи и на крају Јовићи.

– Тешко је сељење пало Сакуљанима, нарочито домаћинима, онима који су имали њиве, воћњаке, фијакере, тракторе... Добили су новац од државе за имања али не по тржишној вредности. За те паре купили су мање плацеве и све уложили у куће. Многима је после недостајала земља. У време инфлације су говорили: „Да је нама Сакуља не би се секирали. Све би имали наше”. Стари су се некако снашли, а млади и не знају где је билo село. Чули су само из прича – каже Живковић.

Више не­ма ни­чег што сведочи где је некада била Сакуља

Први подаци о Сакуљама датирају из 1526. године. Место се тада звало Инсакула и у њему је било 20 домаћинстава. По народном казивању село је било богато изворима па је име добило по „сакама” – двоколица са буретом, којима се одавде односила вода у безводне крајеве.

Историја се окренула

Некада је Ропочево, село које као прстен окружује Сопот, било главно општинско место на валовитим обронцима северне Шумадије. Имало је школу, цркву, било је занатлија посебно ковача и ћурчија. Све до 1860. године Сопот се у списима појављује стидљиво и углавном везује за дућане и занатске радње. Постоји чак и запис из 1882. где стоји да је Ропочевска општина тражила да се Сопот прогласи варошицом. Тај захтев је одбијен уз образложење да „Сопот нема никаквог изгледа за будућност ни да ће се у њему радње проширити и умножити”. Али 237 година касније историја се окренула. Сада је Сопот општина, а Ропочево од пре неки дан и званично не постоји.

– Дуго смо ми били општина, док је Сопот био месташце у средини, у рупи што би ми рекли. Ситуација је почела да се мења после Другог светског рата, а седамдесетих година Сопот је преузео првенство. Пре двадесетак година су нам се угасиле све ингеренције општине, па ни зграду месне заједнице немамо. Сада је у њој продавница. Држи је ЈКП „Пијаце Ропочево”. Људи су углавном оријентисани на пољопривреду, имамо и један урбани део, али смо сви усмерени на Сопот. Границе нема, али се зна где које место почиње, а где се завршава, ко је из Ропочева, а ко из Сопота – прича један од житеља Ропочева.

Први пут спомиње се у попису Београда из 1530. године под именом Хрбочево. Место је имало 14 домова и једног неожењеног. У списима стоји да су мештани плаћали порез укупно 5.260 акчи (ситан турски сребрни новац), и то на пшеницу, јечам, суражицу (јечам и раж), затим ушур (ујам) од конопље, купуса, кошница, бостана, дрва, свиња, винске буради и на удају.

– Подаци су из књиге чика Милоја Радојевића, човека који је бележио историју и занимљивости нашег краја. У једној од тих књига стоји да се порекло имена села не може са сигурношћу одредити. Али кад нема научних података има легенди. Према једној од њих овде је деспот Стефан Лазаревић, доживео смртни ропац – прича Живорад Жика Милосављевић, председник општине Сопот.

Казивања Николе Мијаиловића разликује се од ове легенде. Према његовој причи, турски паша се разболео на путу за Београд и у Неменикућама је занемео, у Ропочеву ропао, у Рипњу рипао, а у Раковици је сахрањен.

Једно од тумачења о наставку имена дао је и проф. др Миливој Павловић у чланку „Од Сингидунума до Космаја”, објављеном у „Политици” 1969. Он тврди да су се Келти са ових простора у области Космаја измешали са српским становништвом. Ропочево по њему у основи има келтску реч арп што значи стрмина. Премештањем гласова настало је роп од арапске речи, али нема објашњена за наставак па се ни његово мишљене не узима као доказ.

У сваком случају Ропочево не постоји на мапама, тако да је захтев Скупштине града из 1975. године да се ово насељено место брише из катастарског регистра на крају и испуњен.

Већа села расту мања се гасе

У свим општинама око града ситуација је слична. Нека села умиру, нека се стапају, а нека чак и расту. Како каже Мирослав Чучковић, председник Општине Обреновац, у великим селима попут Зуца, Барича, Стублина, Грабовца... где су изграђене фабрике и инфраструктура број становника расте. У селима попут Орашца и Вукићевице све је мање становника.

У Гроцкој се становништво увећава. Према попису из 2011, било је 83.000 становника, а сада их је око 100.000. Северни део општине, према речима Живадинке Аврамовић, председнице Општине, насељенији је него јужни. Људи се овде враћају. Највећи број становника, око 46.000 живи и даље у Калуђерици. Ситуација је другачија на југу где углавном живе они које се бави пољопривредом. Најмање људи је у Живковцу, око 500 душа. У Камендину прошле године у првом разреду је био само један ђак.

Како каже Слободан Бата Адамовић, председник Општине Барајево, у ово место људи се последњих година враћају, купују куће, викендице тако да број становника и у селима расте.

Младеновац нема релевантне податке да ли опада број становника у неким месним заједницама.


Коментари2
24b3b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Зоран
Свако мора да одгаји децу која ће зарадити за његову пензију.Не могу моја деца да зараде и за мене и за њих.Себични младићи и девојке који радије шетају псе и мачке од деце заузимају радна места у државном сектору и финансирају летовања зимовања а пензију треба да им зараде деца која одрастају у немаштини...
Зоран
Свим неудатим женама и неожењеним мушкарцима увести порез као у Немачкој.Предност при запошљавању у државним и јавним предузећима дати родитељима који имају децу а не самцима итд..

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља