четвртак, 14.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:07
ГЛАС ПАЦИЈЕНАТА

Рак дојке годишње однесе 32 аутобуса пуна жена

То је несрећа у којој 1.600 нечијих ћерки и мајки умре од болести која је, ако се открије у раној фази, излечива и за њих кажу – криве су јер се нису хтеле да дођу на преглед, плашиле су се...
Аутор: Весна Бонџић, председница Удружења „Женски центар Милица”петак, 25.10.2019. у 20:00
(Фото Пиксабеј)

Још један октобар, време кад се облаче мантили са розе врпцом на реверу и из џепова ваде папири са статистичким подацима о броју оболелих и умрлих од рака дојке.

У Србији се тог месеца поново говори о женама које су прошле кроз ову тешку болест са добро познатим питањима… Како гласи ваша животна прича? Шта сте помислили када су вам саопштили дијагнозу? Како сте се осећали тада?

Мало кога занима како се осећамо сада, после преживљеног рака дојке, шта смо промениле код себе и шта нас покреће, шта је то што нам смета док пролазимо кроз лечење? Шта нам недостаје? Важније од свега је колико смо жена инспирисале да не одустану и како да се изборимо за боље услове лечења.

Поредимо се са светом и осуђујемо пропусте у здравственом систему. Редовно коментаришемо на друштвеним мрежама шта би све могло да се промени када бисмо се ми питали… И док упорно тражимо ко је крив, а не ко је одговоран, занемарујемо одговорност над сопственим животом и здрављем. Све што би за себе урадили учинили бисмо то не рушећи привидну зону сигурности, и не помишљајући ни у једном тренутку да макар на трен изађемо из ње и урадимо нешто за себе, макар и у овог розе октобра.

Можда би било сасвим довољно за почетак да одемо и закажемо ултразвучни или мамографски преглед, или макар опипамо своје дојке, али... Промените начин исхране. Уместо паклице цигарета, ставите у своју торбу  јабуку или неко друго омиљено воће за „добар дан”. Можда би баш одлука о престанку пушења, одласку на посао бициклом или здравијој исхрани могла да промени нешто у вашој будућности набоље.

Неке жене су свесне значаја редовног прегледа и не прихватају изговоре да нема ко да их прегледа, да се на преглед пуно чека и слично. Оне ништа не препуштају случају јер знају какве су последице ако се болест касно открије. Неке не знају довољно о прегледима које треба да обаве, научене да се лекару обраћа само кад се осећаш лоше, пропуштају прилику да рак открију на време.

А ако жена оболи, битно је да се успостави боља дијагностика и да она буде доступна у сваком делу Србије. Потребно је да пут од почетка лечења до краја буде што краћи и да не чека на снимања на скенеру или магнетној резонанци.

Једног оваквог октобра говорила сам на једној трибини о великој несрећи која се сваке године догоди у Србији, у којој страда 32 аутобуса препуна жена. То је несрећа у којој 1.600 нечијих ћерки умре од болести која је, ако се открије у раној фази, излечива. Говорила сам о кривици коју носе ове жене, кривици која их прати и после смрти и којом њихове ћерке постају обележене за цео живот. За њих кажу – криве су! Нису се јавиле на време, нису хтеле да дођу на преглед, плашиле су се. А у чему су се разликовале оне које су преживеле? Нас 3.000 годишње овај рак преживи, намерно или случајно, зависи. Ја сам једна од њих, нисам знала када где и како да се прегледам. Као тинејџерка сазнала сам како је рак суров јер сам одрастала гледајући жену без дојке, али не без храбрости и жеље за животом како се бори са њим. Плашила сам се, имала сам страх да после тога додирнем своје груди, а камоли да их прегледам.

Ве­сна Бон­џић у јед­ној од ак­ци­ја (Фото лична архива)

Многе од жена које нису преживеле имале су сличне приче. Моја се завршила добро јер сам имала среће да промену откријем и лечим на време. Оне нису. То је било пре 12 година. Данас срећа не треба да прави разлику између преживелих и оних које рак победи, већ одговорност према сопственом здрављу. Редовни самопрегледи, одлазак једном годишње на ултразвучни преглед, снимање на апарату мамографу на сваке две године када пређете 40. годину – то је оно што је до нас. Укључимо се, помозимо и опоменимо! Посебно ви које сте прошле пут сличан мом. Немојте да дозволите да стојим сама док говорим у име вас, јер – јаче смо кад смо заједно. Изборимо се за промену набоље, за боље лечење, бољу превенцију, живот достојан човека после дијагнозе. Основала сам Удружење „Женски центар Милица” јер сам желела да постоји место где жене могу да добију све неопходне информације и о превенцији и о лечењу, које ја нисам имала док сам пролазила кроз болест. Не стајем и даље. Кампања „Дај педалу раку” већ пет година „крстари” по градовима Србије. Циљ је да повежемо људе на локалном и на националном нивоу како би се смањила смртност и број оболелих од рака дојке. Чврсто верујем у то да ћемо успети у овој мисији.

Приредила Данијела Давидов Кесар


Коментари2
f1822
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jelena Spasojevic
Same su zene krive, jel?! Sram vas bilo! Meni je preminula majka nakon 5 godina lavovske borbe sa rakom dojke. 7 GODINA PRE DIJAGNOZE ima urednu medicinsku dokumentaciju, iz razlicitih drzavnih i privatnih domova zdravlja u kojoj se vide promene na dojci za koje su svi lekari smatrali da su fibroadenomi i da nisu razlog za dalje analize. Tek kada joj je otekao limfni cvor do velicine oraha shvatili su je ozbiljno. I znate komentar radiologa, pa da kolege nisu dobro videle. Prevencija problem?!
Milica
Mojoj mami je odbijena mamografija u drzavnom domu zdravlja jer se "to radi samo kad postoji sumnja o postojanju tumora". Nisu joj dali da ima redovan pregled iako ih je molila. Drugaricina majka je napipala kvrgu na dojci i zakazali su joj mamografiju za 6 meseci (!). U medjuvremenu je nasla vezu, otisla na mamografiju sutradan gde joj je otkriveno da ima maligni tumor u poodmakloj fazi. Zena je preminula posle 8 meseci. I o kojoj vi sad prevenciji pricate?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља