среда, 13.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:25
БЕЛЕШКЕ С ПУТА: ЕКВАДОР

У царству Инка

Дување стрелица из дуваљке за паралисање животиња, игра уз бубњеве, испијање локалног напитка, део су представе за туристе у амазонском племену које има додир с цивилизацијом
Аутор: Предраг Рудовићпонедељак, 28.10.2019. у 13:00
(Фотографије П. Рудовић)

Ни ваздуха нема међу овим планинама. На скоро 4.000 метара надморске висине при успону на Анде дах застаје на сваком другом кораку. Борим се за ваздух, али награда је тако близу, јер, кажу, лагуна Килаотоа један је од најлепших призора природе који се у овом делу света може видети. И нису ме лагали. Језеро смештено у вулканском кратеру пружа нестваран призор, а његова вода препуна минерала мења боју у безброј плавих и зелених нијанси, зависно од времена.

Кратер је дубине неких 250 метара и до језера води пешчана стаза. А успут по њој промичу туристи на коњима. За њих је то десет најбоље потрошених долара у животу јер се спасавају успона уз ову литицу по недостатку ваздуха, али за децу, водиче ових животиња, то је редак извор зараде. Изгледа ми да се породице које се баве овим послом смењују како би свако добио прилику да заради, па се низ кратер и уз њега пењу свега неколико пута дневно.

Јад и беда увек некако, чини ми се, иду уз неописиву божанску лепоту.

Језеро смештено у вулканском кратеру

Богородица с крилима

Али они од ове лепоте живе, а ја је само обилазим. Слично ми се чинило и у Киту, главном граду Еквадора и највишој престоници на свету. У град стижем ноћу и после формалности око смештаја у хостелу нестрпљив сам да бар мало прокрстарим и његовим улицама док ме умор на савлада. А знам да ће ме дочекати мрак. Бескућници заузимају своја места за спавање око најпознатије цркве у граду, а локалне проститутке крећу у свој мученички позив.

Ујутру све изгледа друкчије. Пороци милионског града у планинама сачекаће своју наредну ноћ, а ја журим да се најпре попнем на један од звоника најпознатије катедрале. Са њега се пружа поглед на цео град и околину, а ту је и неизоставни селфи с два торња катедрале у позадини. Са другог брда позива ме једина Богородица с крилима на свету (бар тако кажу локални становници), па хитам ка њој улицама историјског дела Кита.

Ову јединствену скулптуру „Богородице из Панечила” која с истоименог брда благосиља читав град, изградио је од 7.000 комада алуминијума шпански уметник Августин де ла Херан Маторас по угледу на чувену статуу „Мадона из Кита”, коју је у 18. веку извајао Бернандо де Лагарда. Она стоји на врху света, ногама гази змију и анђеоским крилима благосиља овај град и земљу.

Али до ње се мора кроз „barrios”, сиромашна предграђа која се протежу по стрмим литицама око града. Ту сиромашан свет као на длану гледа светлости велеграда чијег се богатијег дела никада неће докопати. И свуда ми кажу да је опасно шетати када се пређе та невидљива црта, између богатих и оних који имају за пристојан живот и оних чијим животима царују беда, несигурност, пороци и криминал. Кад год могу прелазим ту невидљиву границу између светова који се додирују, али се не прожимају, захвалан што још увек припадам оном делу у коме се живи куд и камо лакше. Прелазим је с бројаницом и са вером да се путнику намернику који долази чиста срца ипак ништа неће десити. И још једном сам био у праву: на врх брда подно споменика стижем здрав и читав. Преда мном је нестваран поглед на читав град.

Еквадор, Ikwayur на језику кичуа или Ekuatur на језику шуар, некада је био у саставу империје древних Инка и трагови њихове владавине виде се и данас. Иако су Инке некада придобијали разне групе да чак и добровољно приступају царству, племена у данашњем Еквадору пружала су јак отпор, па су Инке прибегавале и расељавању становништва и насељавању локалнијих племена у новоосвојене области. И данас се зна у којим су градовима и селима живели становници пре доласка Инка, а у које су освајачи доводили нове становнике. Сви они ће, међутим, морати да преживе и вишевековну колонијалну владавину Европљана,.

Последњих две стотине година Еквадор је слободна земља. Слободна, разнолика, разнородна, земља у којој живи пуно етничких група, у којој се говори 12 језика (шпански, кичуа и шуар су званични, а остале држава Еквадор по уставу „поштује и помаже њихов развој и очување”. Ово је земља која је грубо гледано подељена на четири области – приморје, Анде, Амазон и острва Галапагос.

У Баносу, малом туристичком месту у планинама близу преласка из Анда у Амазонски део, туристи имају безброј атракција на располагању. Ту је пре свега обилазак чувених Ђавољих водопада и Куће на дрвету. За љубитеље адреналина ту је и безброј места за зип лајнинг и банџи џампинг. А ту су и ресторани у којима се може пробати неизоставан специјалитет у овом делу света – печено морско прасе. Ова животињица налик на пацова представљала је привилегију у стара времена јер су само богатији слојеви становништва могли себи да приуште да једу месо.

Овај пут у Еквадор није потпун уколико не завирим у Амазон и не обиђем једно од села локалних Индијанаца.

Главни град Кито: са звоника чувене катедрале пружа се величанствен поглед

Место где почиње Амазон

Град Тена је негде на граници, ту почиње Амазон. И док се у дубини прашуме крију и нека од „неконтактираних” племена која одбијају сваки разговор с цивилизацијом и чију посету можда не бих преживео, у такозваним „контактираним” заједницама радо дочекују туристе. За њих је ово прилика да уз ритуале невиђене за путника са Балкана, дочарају део своје традиције, а истовремено је то и један од драгоцених извора прихода за ова племена. Дување стрелица из традиционалне дуваљке за паралисање животиња, игра уз бубњеве, питоми мајмунчићи и папагаји који шетају унаоколо, испијање локалног напитка, све је то део представе. Али вреди доћи и видети макар тај део традиционалног живота људи у Амазону. Наравно, после представе, „поглавица” ће подједнако добро баратати мобилним телефоном као и туристи. Можда нема текуће воде, али интернет је доступан.

Немири због ММФ-а
Репортажа о Еквадору писана је само седам дана пре него што су ову земљу потресли немири грађана који су се успротивили мерама штедње које им је наметнуо Међународни монетарни фонд. Протести су трајали 11 дана и однели више од десет живота, да би председник Лењин Морено укинуо наметнуте мере не би ли коначно завладао мир.

Има ли нечег српског у далеком Еквадору? Има! Црква наравно. Отац Рафаил ту је већ четири године и у граду Гванајакил предводи малу православну заједницу. Течно говори шпански, а после вечерње службе присуствујем и часовима веронауке. Од скора има и помоћ: отац Василије, пореклом Кубанац, недавно је рукоположен у православног свештеника, а у цркву поред нешто Руса који овде живе долази и све већи број Еквадоријанаца који полагано откривају радост православља.

И за крај, душа мора иште. И зато је ту Монтанита! Туристички градић неких три сата вожње од Гванајакила, некадашњи рај за сурфере, претворио се временом у викенд дестинацију за туристе и локалне становнике који из околних градова долазе зарад провода и ноћног живота. Плажа, барови, ресторани и ноћни клубови смештени у свега неколико улица обећавају добар провод. Мини-барови с коктелима су свуд по улицама, киосци с брзом храном омогућавају допуну енергије док се тумара од клуба до клуба, локалне промотерке предивног бронзаног тена и оскудне гардеробе позивају да се посети баш њихов клуб. Дању ово место и није толико лепо, али и боље је тако. Дању се овде спава, а ноћу почиње живот.

Сваки туриста фотографише папагаје

Чувај се кондора

Када је врховни творац света Пачакамак завршио стварање света и створио људе и земљу, установио је да му фали гласник који би преносио поруке између људи и небеса и зато је створио кондора. Тако је тај витез неба који крстари изнад највиших врхова Анда годинама преносио поруке између неба и људи.

Али се након година летова и кондор уморио, и то највише од самоће.

– Људи, богови, животиње, чак и дрвеће, сви имају некога, само сам ја сам на овом свету, на овим висинама које нису ни земаљске ни небеске – размишљаше кондор из царства висина, прениских за богове, а превисоких за људе.

А онда, једнога дана, у близини вулкана Котопакси и Килаотоа угледа прелепу младу чобаницу како напаса овце и одмах се заљуби у њу. Али, да би јој се допао најпре је морао да украде црвени огртач неког чобанина и преруши се у човека. Пастирици се учини леп, узврати љубав и одлете с њиме у гнездо на стрмим литицама вулкана. Отпочеше љубавну игру, али са сваким његовим пољупцем девојци поче да израста перје на месту где ју је љубио. Сељани, видевши да нема девојке, организоваше потеру, али у кондорово гнездо стигоше прекасно. Млада пастирица већ је била обрасла перјем и заљубљена у свог кондора. Није јој падало на ум да се поново врати међу људе, а сељанима не остаде ништа друго него да благослове њихову љубав. И дан-данас у овим планинама младим девојкама се говори „чувај се кондора” када некуда полазе из куће.

Љубав увек нађе пут, ма како чудна била, ако је права и ако је има.


Коментари2
bf6d9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

IvaT
Niko, sve si bolji i bolji. Bravo!!!
Д. М. С.
Имао бих великог поверења да се оженим неком Инкињом.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља