недеља, 15.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:03
ЈОВАН ДУЧИЋ О ЈУГОСЛОВЕНСТВУ

Како су Срби постали странци у својој кући

Југословенство је идеологија без идеолога, идеал поникао из интриге, утопија која је потисла идеју, закон који је брањен безакоњем. Југославизам је био странпутица и беспуће, вратоломија и самоубиство. Срби нису знали да са заједничком државом узимају обавезе које су премашају њихове могућности, а за узврат не добијају ништа, сматрао је Јован Дучић.- Данашњи југоносталгичари се сећају само комунистичке Југославије
Аутор: П.О.понедељак, 02.12.2019. у 15:12
Јован Дучић, српски песник и дипломата (Фотодокументација Политике)

Данашњи југоносталгичари углавном се присећају комунистичке Југославије и то понајвише на бивши Дан Републике, односно 29. и 30. новембар кад је 1943. године у Јајцу заседао АВНОЈ.

Ретки су они који помињу 1. децембар 1918. године, Дан уједињења, када је настала заједничка држава Срба, Хрвата и Словенаца. Југокомунисти и њихови следбеници увек су гледали са презиром на датум када је, у ствари, настала  Југославија.

Дан када је практично заживела југословенска идеја данас више никоме није важан.

Чак ни потомцима краља Ујединитеља. Нико не положи венце и цвеће. Нема чак ни пригодних постова и сличица на друштвеним мрежама.

Јован Дучић, под утиском онога што се дешавало у Независној Држави Хрватској,  написао је један необичан трактат о југословенству 1942. године.

„Југословенство је идеологија без свог идеолога, идеал поникао из интриге, утопија која је потисла идеју, закон који је брањен безакоњем. Српски народ није ни знао да са новом и заједничком државом он узима на себе обавезе које су премашале све његове могућности, а у замену ништа не добијајући од двеју осталих група у тој заједници, писао је велики српски песник и дипломата.

„Југославизам је био странпутица и беспуће, вратоломија и самоубиство.

За Хрвате је био оличење православља, балканизма и ћирилице. А за Србе  антитеза српства, преверавање, и ренегатство наспрам свих великих традиција светосавља: немањићске идеје о заједници државе и нације и цркве у једном и истоветном моралном појму…

За Хрвате је југославизам био великосрпска замка, политичка перверсија, балканска урота против католичке цркве, хрватског државног права, културе западњачке, и смисла о реду и законитости.

Етничка карта после Великог рата

У југославизму направљена су многа насиља и безакоња. Он је добио изглед више званичног патриотизма диктаторских режима, него што је представљао ствар савести једног свесног и просвећеног грађанства. Више политичка мера и дужност, него национално гледиште и уверење.

Југославизам је постао и један артикал за извесне клике, и имао своје тржиште, берзу, спекуланте и берзијанце. Њега је власт немилосрдно бранила и кад га нико није више ни нападао, нити се о њега нарочито грабио! Од оног дана откад је југославизам постао доктрином разних режима, он је постао тегобан и сумњив и за Србе, који су ову утопију платили великим националним губицима и неизмерним срамотама.

Југославизам је идеологија без свог идеолога; идеал који је поникао из интриге, утопија која је потисла и онемогућила идеју, закон који је брањен безакоњем. Југославизам ће у нашој историји бити синоним диктатура, за које је од првог тренутка био тесно везан.

Ако је српски народ радо прихватио нову еру 1918. нову државу, и нове држављане, о којима је знао већим делом само по чувењу, то је зато што је веровао ондашњим својим државницима, који су водили три победилачка рата; али не слутећи колико су и они били изиграни у Паризу и Лондону, махинацијама Трумбићевог и Хинковићевог Југословенског Одбора, у којем је било неколико српских чланова, малог калибра; и који је уносио неред и пометњу у све српске националне и расне основе; са упорношћу и безобзирношћу које су добијали од хрватских чланова тог круга, много јачих не само у интриги, него и у уверењу и правцу какав су желели: увек бирајући антитезу против тезе, реакцију против акције, сплетку против идеала.

Али српски народ није знао да ће у новој држави постати странцем у својој сопственој кући. У свом словенском и патријахалном схватању крвне и расне везе, он није веровао да ће се у тој кући наћи међу завереницима против свих његових заветних светиња, међу дојучерашњим туђим војницима, које је он побеђивао, да га они затим оклеветају и обешчасте међу европским народима у чијој је средини он дотле био и велик и славан.

Дочек српске војске у Хрватској 1918. (Фото Википедија)

Али ни то није све. Српски народ није ни знао да са новом и заједничком државом он узима на себе обавезе које су премашале све његове могућности, а у замену ништа не добијајући од двеју осталих група у тој заједници. Југославизам је био странпутица и беспуће, вратоломија и самоубиство.

Српски народ, не само Србија, него и цело уједињено српство, уместо да се 1918. формирало у једну огромну и етнички хомогену групу, у једну велику државу, примило је на себе дужност да пристане на границе Југославије које су само на мору имале дужину од ништа мање него 1.000 километара од Сушака до Улциња; а на суху, двоструко толико, од Ђевђелије до Крањске!

За одбрану онолике обале, требала би једна прескупа ратна морнарица какве од великих сила, а какву ми никад нисмо могли ни замислити са нашим малим буџетом

Ово је била једна кобна обмана. Југославија са таквим границама, и са онаквим буџетом, била је, дакле, од првог момента један политички апсурдум. Француска је, на пример, са две стране ограничена великим планинским ланцима, Алпима према Италији, и Пиринејима према Шпанији; а с југа морем, где је могла у изванредним лукама држати флоту према њеном онда најбогатијем буџету на континенту.

Динари Краљевине Југославије

Питамо се да ли се ондашња наша влада питала: шта Срби у замену сами добијају за такву тешку обавезу против великих сила? Како таквој обавези одговара хрватски и словеначки унос у тај општи капитал, у то заједничко државно остварење? Скоро ништа, ко имало познаје истински случај са овим питањем.

У војничком погледу, (нашто је Србија највише полагала), нико није смео мислити да ће са осећањима која су Хрвати увек имали према Србима, а нарочито оним са каквим су ушли били у државну заједницу, и са мешањем католичанства и аустријанштине, битних духовних оријентација хрватских, икад Хрвати гинути уз Србе, ма на којем фронту, и према којем било непријатељу.

Већ првих дана уједињења, Хрвати су врло искрено у Загребу истицали да се никад не би борили за српске границе у Јужној Србији или на Тимоку.

Уопште, ни о каквим заједничким херојствима нису Хрвати дали да се говори широм целе њихове земље. Они су окретали чак на смешно српску ратничку историју, славу српске војске, која је била слављена као херојска и од свих непријатеља, а не само од пријатеља. Не признавајући да је ишта Србија допринела ослобођењу њихове земље, један хрватски министар, др Крајач, повикао је једном цинично у Скупштини, и то кратко након уједињења: „Реците нам колико кошта та крв коју сте пролили за Хрватску, да вам је платимо…“

Никакве ни економске користи није имала Србија, ни српски народ око ње, удружујући у заједничку државу богате српске земље са пасивном Далмацијом, пасивном Словеначком, и за 1/3 пасивном Хрватском…

Никакав њихов производ, ни природни ни индустријски, није био Србији неопходан, пошто је српска земља имала све исте природне производе и сама у изобиљу, а индустријске је могла јевтиније набавити из Мађарске и Италије. Међутим, Хрватска своју индустрију није могла продати ни у Италији, ни у Мађарској, пошто су обе индустријски богатије; а могла их је продати само српским аграрне.

Тако треба разумети цветање индустрије хрватске, и дизање Загреба до велеграда, пошто што она земља није рађала више под управом Београда него под управом Пеште и Беча…

Већ првих дана је Загреб позивао народ да не иде у војску. За аграрну реформу, коју је Београд дрзнуо да решава, (иако то никад нису хтели ни Мађари, ни Аустријанци, ни Турци, и која је увек непопуларна ствар), Хрвати су објавили своје протесте са највећим клеветама против Срба. И онда када је ту реформу спроводио Павле Радић!

На све европске конференције које су се где држале у оно време – у Паризу, Версаљу, Трианону и Рапалу, – из Загреба су ишли меморандуми тражећи хрватску републику.

Хрвати су бојкотовали државни зајам, а последица тога је био пад наше валуте, и милијардама губитка. Хрвати су бојкотовали и праводобно изграђивање железница, што је нанело такође огромне штете, и још већи пад валуте. Али не само огромне штете Србима, на које се гађало у њиховим богатим крајевима, него и против Хрвата, у њиховим убогим земљама, неразвијеним и пасивним…

У таквом расположењу Загреба према држави Југославији, дошло је дакле и пролеће 1941, кад је требало највеће духовне заједнице међу члановима једне државе, па поћи заједно на границу против непријатеља. И то не непријатеља Бушмана и Хотентота, или Лапонца и Самоједа, него Германа, који је у Загребу свагда имао пријатеље; и против Италијана, које су Хрвати увек мрзели, само зато што су их ови презирали.

Улаз у хрватски концентрациони логор (Фото Википедија)

Хрватски официри су били већ спочетка спремани за прелазак непријатељу на фронту чим се овај буде појавио. Само су врло слаби мозгови међу Србима могли веровати да хрватски официри стоје срцем ближе Београду него Загребу, и српској војсци ближе него својим онамошњим породицама

Да је неко запитао творце Југославије у Паризу, (изузимајући Трумбићев Југословенски Одбор), да ли би пристали на државу која би онако доживела издају на великом делу свог фронта, и у првом окушају југославенског патриотизма; а затим још и покољ пола милиона српске нејачи, не верујем да би се онда ико био решио на такву свирепу авантуру, као што је био 1. децембар 1918, написао је Јован Дучић у Чикагу 1942. године.

 


Коментари109
e553f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Beogradjanin Schwabenländle
@ Ivan Ivanovic´, послаћу Вам " морген ", имате рачунар па тражите, или мислите да сам ја Ваш потрчко. Нисте никада чули да је Хрватска имала Краља ? У коју сте то школу Ви ишли, или је мржња јача од историје ? Не знам шта Вам то значи ентитет, ја користим само српске речи, страну само када српске нема, а за разлику од Вас, нисам никада учио школу у Србији, ваљда зато и користим ћирилицу, опет за разлику од Вас. Ја сам читао Сл. Јовановића са 15 година, основни облици државности су ми познати.
Дејан.Р.Тошић
Београђанине из швапске земље, Ви сте потпуно у праву. Срби су постали странци у својој кући кад су почели да користе "илирска" латинична слова која су наметана Србима у Аустријском царству, а од којих је Људевит Гај безуспешно саставио Хрватску Гајицу по угледу на Вукову азбуку.
Препоручујем 5
Beogradjanin Schwabenländle
@ Ivan Ivanovic´, Словенија је стварно добила први пут државу почетком 90-тих година. Међутим, за Хрватску нисте у праву, имали су и државу и краља, јесте давно, али имали. У Аустро-Угарској се врло добро знало где су границе, у мом поседу је једна војна топографска карта тих предела из 1881 године, све се лепо може видети, све до Италије.
Ivan Ivanovic
Uz svo duzno postovanje, navedite granice tog Hrvatskog entiteta u okviru Austrougarske i gde je stolovao njihov kralj(dokazi) posto vi i ja ocigledno nismo citali iste knjige. Ako mislite da je postojanje jednog naroda i teritorija na kojoj zivi dovoljan dokaz, onda moram da vam napomenem da ne znate sta su osnovni oblici drzavnosti.
Препоручујем 3
милутин
И какав је значај био граница Угарске, Штајерске, Приморске, Шлезије... при формирању модерних националних држава? Ево и из Сабора 1918: "Далмација, Хрватска и Славонија са Ријеком проглашују се посве независном државом.., те према модерном начелу народности, а на темељу народног јединства Словенаца, Хрвата н Срба, приступају у заједницу народну суверену државу Словенаца, Хрвата и Срба на цијелом етнографском подручју тога народа, без обзира на ма које територијалне и државне границе".
Препоручујем 3
Мики
Хвала Политици за чланак и истинско поштовање господину Дучићу. Остаје горак осећај празнине са вечитим питањем: Да ли је лепше бити Србин негде ван Србије?... Бојим се да јесте.
Matko
Kako su Srbi postali stranci u svojoj kući? To nikada i nije bila samo njihova "kuća" bez obzira na "naslov" ili ime. Sustanarski odnosi postoje i danas. Srbi to ne vide ili neće da vide i tvrde da je sve njihovo po "istorijskom pravu", ma šta to značilo, a zapravo znači da ni to nije istina (Nemanjići su imali za sustanare i Bugare i Albance i Grke i ostale). Kako ne umeju kuću da vode domaćinski i kako bog zapoveda, sustanari će najverovatnije preuzeti na sebe i tu brigu. Spas = EU!
милутин
@Леон Давидович - Како мислите "ко би повукао ту праведну границу"? Ко је "решавао национално питање у Југославији", цртао авнојске границе? Зашто га је решавао? Шта то значи "решавати национално питање"? Ко би и зашто ратовао да су народи били нормално разграничени, дакле уз какав-такав реципроцитет? Били би у прилици да мирно и равноправно преговарају о степену децентрализације, па и дисолуцији, руководећи се можда првенствено економском логиком.
Леон Давидович
Baš me zanima ko bi ih razgraničio da budu zadovoljni i da ne rade potom na revanšizmu i da se ne udruže sa stranim silama.
Препоручујем 10

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља