четвртак, 06.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 14.01.2020. у 15:45 Љиљана Петровић

Свако има право на сутра

Бити новинар који се бави темама и животом Срба на Косову и Метохији велики је професионални изазов, сматра Татјана Манојловић, уредница емисије „Право на сутра” (РТС)
Татјана Манојловић (Фото лична архива)

Емисија „Право на сутра” проистекла је из програма „Живот и стандарди” који се више од десет година бавио свакодневицом Срба на Космету. У његову припрему и реализацију укључила се пре шест година и новинарка Татјана Манојловић коју не везују завичајне везе са Косметом. Каже, за њу је то био новинарски изазов. Када је постала део Редакције актуелно-документарног програма РТС, пожелела је да буде део екипе ове специјализоване емисије о животу Срба на Косову и Метохији. Занимало је колико се јавност редовно обавештава о положају ових грађана.

Зато је последњих година са колегиницом Светланом Вукмировић често на терену јер наизменично раде ову емисију која се емитује на Другом програм РТС-а и која, нажалост, нема стални термин због других садржаја, од спортских утакмица до преноса из Скупштине.

Осмице у пшеничном пољу

На шта је све наилазила на терену? Прича да се живот на Косову разликује од средине до средине, безбедност више није горући проблем за наше сународнике већ је то сиромаштво. Срби на Космету се данас боре са економским невољама и незапосленошћу.

– Домаћинства која се баве пољопривредом имају проблем са пласманом производа – истиче Татјана Манојловић. – Многи су српски поседи узурпирани, секу им се шуме, краду цела имања. Недавно сам посетила село Преоце, код Приштине. Једном нашем човеку уништено је тек изникло пшенично поље. Не може да се каже да је реч о саобраћајној несрећи, да је ту аутомобил слетео с пута. Јасно се види да је неко колима правио „осмице” по целом засаду. Такве појаве су онеспокојавајуће.

У најтежој ситуацији су они који живе у енклавама. Нарочито, у новобрдском подручју. Основна школа у селу Стража, у којој наставу похађа 38 ученика, нема тоалет већ пољски клозет. Пита се како ова деца могу да живе у таквим условима, нарочито када је лоше време, када падају киша, снег. Пита се не само као новинар већ и као мајка Тијане и Матије и бака Тее и Таре.

Оно што охрабрује је да се грађани удружују када имају проблем, без обзира на националност.

Две емисије је посветила Србима и Албанцима из Сиринићке жупе, у општини Штрпце. Они су се удружили у одбрани своје реке јер се гради мини-хидроелектрана. И поред протеста мештана, локална самоуправа ништа не предузима да спречи изградњу, већ је изникао објекат. У то се уверила пре годину дана, а и недавно када је други пут посетила ову општину. Од косовског омбудсмана је добила уверење да су покренули поступак и предузели све што је у њиховој надлежности. Како се чека формирање нове косовске владе, у том неком законском вакууму инвеститори убрзавају своје радове да би отежали евентуално рушење.

И у Гораждевцу су се удружили Албанци и Срби. Они протестују због хемијског отпада за који сумњају да је опасан по живот људи.

– Питање је како ће се разрешавати ситуација и проблем опстанка Срба на Космету – каже наша саговорница. – Продају се и даље српска имања, куће, миграција је у току. Срби са Косова се селе у централну Србију и у иностранство. Али и Албанци масовно одлазе. Сведоци смо да су у току велике миграције.

Шта је суштинска помоћ за те људе? Дати им посао. За мене је фасцинантно то што раде хуманитарац Арно Гујон и Фондација „Солидарност за Косово”. То су суштински потези. Уз помоћ добротворне организације Епархије Рашко-призренске „Мајка девет Југовића”, направљени су фарма коза, пластеници за производњу поврћа, цвећа, млекара за производњу сира, кајмака. Имају и фарму крава, свиња. Све је то изникло у последњих неколико година у селима око Новог Брда, где махом живе старци и тек по неко младо чељаде. Да није тог посла и народне кухиње тешко да би опстали. Од пензија гледају да помогну својој деци па им новац шаљу у централну Србију. Понављам, младим људима није решење давати социјалну помоћ, већ им треба дати запослење. У селу Стража упознала сам млади брачни пар, жена је професор књижевности, супруг лекар. Он има још два рођена брата који су, такође, незапослени лекари. То је живот у зачараном кругу. Без излаза.

Светла тачка на Космету су Грачаница и Дом културе који организују позоришне представе, фестивале, пројекције играних и документарних филма на чему им може позавидети било који мањи град у Србији. Ову установу успешно води Живојин Ракочевић. Када је у прилици, Татјана Манојловић радо бележи такве догађаје. Има и успешних спортских колектива, одбојкаша, фудбалера, каратиста, рукометаша и многима ће, нада се, посветити емисије у овој 2020. години. Већ једног младом тенисеру из околине Новог Брда предвиђају велику каријеру. Он свакодневно тренира са оцем који је полицајац и његов тренер.

– Жеља деце из села Стража је да посете Београд и имају озбиљног тренера за фудбал. Са избушеном кошаркашком лоптом играју баскет и фудбал на малом терену, на једној струњачи раде колут напред и остале вежбе у учионици која им је и фискултурна сала.

Завичајна збирка

Разговор скреће и на друге теме, наша саговорница прича како се определила за новинарство... Каже да је одувек знала да ће се бавити новинарством, ту није било дилеме. Мајци је говорила: „Ја ћу бити други Горан Милић!” Волела је да гледа Дневнике које је водио и уређивао.

Татјана Манојловић је политиколог, специјалиста за ненасилне друштвене промене, има свој блог Tanjinkod. rs и аутор је документарних и путописних емисија. Док је радила емисију „Ово је Србија” трудила се да остави посебан ауторски печат.

– У новинарству сам од 22. године. Професионално и пре тога, као средњошколка. Прве кораке сам направила у локалном Радио Ваљеву током школске праксе. Сарађивала сам са омладинском редакцијом. Најпоноснија сам на „Завичајну збирку”, циклус документарних емисија које сам направила као Ваљевка о славним Ненадовићима, књижевнику Миловану Глишићу... Моја прабака је из куће Мишића, па сам снимила и документарац о војводи Живојину Мишићу. Волим да кажем да сам феминисткиња. Не залажем се за доминацију жена већ за друштво у коме жене и мушкарци имају једнаке шансе. Мислим да је доста тога у последњих двадесетак година урађеном по том питању. Зато волим што радим емисију „Право на сутра”. До сада смо успели да избегнемо све конфликтне ситуације на терену, током снимања. Често смо у Приштини, Ново Брду, Призрену...

Ми обичан народ, ми смо велики мученици

Једног дана можда ће написати и књигу. Пуна је утисака.

– У Липљану има мало Срба. Разговарала сам са Албанцима из тог краја. Кажу да су за све криви политичари и политика. „Ми обичан народ, ми смо велики мученици који испаштају све то. Лепо смо живели са нашим комшијама Србима”. И Албанци у Призрену, где има Срба толико да може на прсте две руке да их избројите, не рачунајући оне младе људе који похађају богословију слично говоре. „Нама је жао наших комшија Срба. Ми смо се с њима лепо слагали. Неки други су нам ово направили...”

Сви негде желе да забораве ова тужна времена.

Коментари0
bca44
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља