уторак, 07.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 21.02.2020. у 10:48 Татјана Црњански
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Газда виче на мене, нема ти овде комунизма

Добила сам посао, само још да обришем и предњи део ресторана, плочице и купатило. Купатило, смрди, прљаво као на нашој аутобуској станици. Повраћа ми се, али не одустајем. Зна овај Грк да сам ја из Србије али не зна да моја факултетска диплома у овом трену не може да напуни ни фрижидер, ни стан са намештајем.
Фото Пиксабеј

Џони сигурно више није жив. Био је пред пензију, када смо дошли у Торонто, муж, син и ја. Те године зима је у Торонту почела већ у новембру а ми смо слетели крајем септембра.

Памтим тај датум. Памтим га као што се памте рођендани. Памтим тај први лет авионом, пушачке зоне, паперјасте облаке и камен у желуцу. Испратише нас као на сахрани. Сви су плакали у Београду као да се опраштају са нама за цео живот.

Одводимо им унука, брата. Братова деца мала, млађег сам заварала  чоколадом, а старијег блинкером. Али родитеље нисмо могли преварити. Океан је велики.

Прво што сам угледала када смо изашли са аеродрома, било је сунце. Велико, далеко, бледо сунце. Фалило му је жуте боје. Облаци су летели као да неко дува у њих. Високе зграде, поређане као лего коцкице. На једном огромном солитеру вијорила се хрватска шаховница. Мени кнедла у грлу.

Поскидали смо зимске јакне јер у Торонту је било још лето. Дочекали су нас пријатељи, а прошло је неколико недеља док се нисмо уселили у наш стан. Стари намештај, на ТВ-у ловимо бесплатне програме. У крају није било деце, сваки дан ишли смо на игралиште.

Паре полако нестају а посла нема или бар ми не умемо да га нађемо. Ипак, крајем новембра преко пријатељице добијам посао у грчком ресторану „Златни пламен”.

Газда непријатан и нељубазан. Мрко ме гледа и одмерава моју мршавост.  Показује ми огроман лонац, пун воде и кромпира.

Фото Пиксабеј

„Можеш ли га подићи, пита

Подижем га, али само пар милиметара. Он ме одведе у задњи део кухиње до судопере пуне прљавих тањира са којих треба да спирам тушем остатке хране и слажем их у машину за прање судова.

„Брже, није ти ово Југа. Нема овде комунизма.”

Газда виче иза мене, а ја испред њега псујем и њега и целу његову фамилију.
Мрмљам, па ме не разуме. Он отвара задња врата у кухињи, даје ми црну пластичку кесу и показује огроман контејнер за ђубре.

„Хајде убаци је у контејнер”.

Дајем све од себе. Узимам огромну кесу, љуљам је неколико пута да бих је у замаху убацила. Већи контејнер у животу нисам видела. Црна кеса на пола заглављена у њему. Вири као из гроба.

Газда ме гледа, очи му се изгубиле па као да има две линије.

А ја мислим на сина и на оне паре које нестају брже него што су дошле. Добила сам посао, само још да обришем и предњи део ресторана, плочице и купатило. Машем оном мотком на чијем крају су плетенице.

Купатило, смрди, прљаво као на нашој аутобуској станици. Повраћа ми се, али не одустајем. Зна овај Грк да сам ја из Србије али не зна да моја факултетска диплома у овом трену не може да напуни ни фрижидер, ни стан са намештајем.
Пита ме имам ли деце. Кажем да имам сина, а он показује двојицу бркајлија за шанком. То су његови синови, један ради у канадској фирми, компјутерски стручњак, а други је претендент за место газде ресторана „Златни пламен”.  Келнерица, лепа жена, црнка, Гркиња у годинама која вапи за пензијом.

Фото Јутјуб


Кувар Џони је муж газдине сестре. Смеје се и каже Јоанис. Имао је свој ресторан али је сестри досадио Јоанис па се развела, а ресторан отишао у процесу развода.

И други кувар је Грк, пријатељ, а његов син ради „парт тајм” у кухињи.

После посла муж долази по мене у половном, мало зарђалом ауту, црном као  оне кесе за ђубре. Син спава у дечијем седишту. Већ је касно, а „Златни пламен” далеко од куће. Као пут од Куле до Новог Сада.

Снег до колена. Седам уморна у возило, син и даље спава. Добила сам посао. Муж срећан, а ја једино Јоанисеве очи памтим. Газдин лик избледео кад сам стигла у стан.

Сваки дан дођем а у смени Јоанис. Стар је, мали, ситан, воли Србе и слуша нашу једину радио станицу недељом. Пре подне ради још једна Српкиња. Она подиже лонац са кромпиром пола метра од шпорета и носи га у задњи део кухиње.
Јоанис се смешка, љубазан је. Очи су му увек сузне. Кад је затишје донесе ми ручак, белину са сосом од шампињона и питу од вишања са куглом сладоледа од ваниле. Једем док Џони пази да газда не наиђе. Када завршим све што се захтева од једног помоћника у кухињи, Јоанис отвори задња врата од кухиње и побаца све кесе ђубрета у контејнер.

Фото Пиксабеј

Поздравимо се и једино Јоанисеве очи понесем кући.

Старију келнерицу замењује млађа из преподневне смене. Ускоро ће божићни празници. Нисам сигурна да ли Грци славе Божић кад и католици.  Млада келнерица је затегнута, сукња јој је кратка а коса дугачка. Нашминкана и охола. Мене и не гледа, само главном показује да носим пластичну посуду у кухињу на прање. Лако је подигнем кад је полупразна, али кад је пуна огромних тањира, напињем се као да се порађам.

По њу долази момак са великим црним џипом и даљинским управљачем да је вози кући. Само кликне и упали грејање за његову драгу пре него што она раздужи шанк. Скоро да су раскинули оног дана када је момак однео пластичну посуду пуну прљавих тањира у кухињу.

Џони не воли младу конобарицу, стално је грди на грчком. Газда не воли бившег зета. Не воли ни мене. Због лонца са кромпиром, али и због чињенице да сам завршила факултет .
Из фрижидера, великог као спаваћа соба у нашем малом стану, газда ништа не баца. Када супа узвришти, он дода куваног парадајза о виче „делишис”, па цмокне устима.
Када џигерица за поховање падне на под, он је подигне, дуне пар пута и каже кувару да је баци у тигањ.
Бубашвабе протрче понекад. Тек толико да ме заплаше. Газда на њих не обраћа пажњу.
Када се поквари машина за гуљење кромпира, ја седнем на столицу и љуштим ручно. Помаже ми Јоанис, звани Џони.

Фото Пиксабеј

Прошао је Божић и Нова година. Било је време за наш празник. Џони из џепа вади позлаћени сат и пружа га мени.
„Не, не могу то да прихватим. Пилетину са шампињонима, да. Питу са вишњама и сладоледом од ваниле, да. Поклони га некој другој жени, говорим и гледам га у очи које се не виде од суза.

Млађа конобарица је газди оцинкарила да џаба једем и да ми кувар баца кесе у контејнер.
Али, Божић Бата мисли на нас. Муж је добио посао у компјутерској фирми.  Није ни далеко, пар километара од нашег стана.

Поздрављам се у ресторану са Џонијем. Јоанису сузне очи. Газда љут, опет мора да тражи новог перача судова. Овај пут му неће опростити лонац са кромпиром.

Последњи пут из аута гледам „Златни пламен” док ми Џонијеве очи машу.

 

Татјана Црњански

 

 

 

 

 

 

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна?
Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rsПравила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду.
Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 

 

Коментари50
ed42a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

I budi to sto jesi
Umesto da najstrozije osudite drzavu iz koje mladi odlaze kako bi nasli posao, formirali porodicu, i poceli normalno da zive komentatori se utrkuju od pohvala zemlje komunistickog propalog sistema koji je bi oglavni razlog odlaska i napustanje rodne zemlje. Nazalost taj se trend nastavio cak i pojacao nakon gradjanskih ratova u propaloj zemlji i opstoj katastrofi sto se tice posla i uopste nekekakve smislene egzistencije.
nikanor
Sa tim kapitalom koji su odneli tamo ovde su mogli da otvore pristojan restorančić, ali i solidnu kompjutersku firmu... Ali treba da se radi i da se stisnu m..a a ne da se čeka da država "da".
Procitaj ponovo tekst
Ljudi su otisli u devedesetim. Kakav crni kapital su mogli da odnesu? I koje kompjutere da popravljaju?
sredak
Bas prava boljsevicka patetika od dece komunizma koje na zapadu, zbog lakog uklopljenja u novi svet, sa gazenjem svog identita i dostojanstva. Ljudi nauceni nacinom boljsevickog stila zivota, koje kad vidite u zapadnom svetu posle 20 godina igledaju kao uvele smokve, ta neka cudna energija koja se samo osili kad vide svog coveka, a prema strancima su poslusnici. Toliko nam ovde kvare image i dostojanstvo ta deca komunizma.
Darko
Nostalgija dodje pa se smiri.Evo ja tri godine nisam bio u Srbiji sto je pre bilo nezamislivo.Sad godisnji provodimo gde nam dodje u tom trenutku.Lepo je doci doma,ali me umore nered,divljastvo,uvek iste teme tako da je ovako lepse.Na daljinu preko interneta.Ne verujem da cu doci ni ovo leto.
ekonomista Vlajko
Suština je u zakonu o tendencijskom padu opšte profitne stope! Nije u pitanju ni komunizam ni kapitalizam nego zakon o tendencijskom padu opšte profitne stope. Međutim, feudalizam je ipak najbolji svi se divimo dvorcima po Evropi pa mislim da bi naši poslanici i Vlada trebali da razmišljaju o feudalnom društveno-ekonomskoj formaciji - izgradnja dvoraca po Srbiji kako bi privukli strance. Feudalac je sada strani kapital a mi smo kmetovi koji rade za feudalca,ali bez dvoraca nezaustavljivo propad

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља