четвртак, 02.04.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:11

Кад се перје распе, тешко га је покупити

Велики је путник, полиглота, аутор је многобројних путописних емисија. Минуле две године Небојша Котлајић припрема, уређује и води емисију „У свету” (РТС)ТВ ЛИЦЕ
Аутор: Љиљана Петровићпетак, 06.03.2020. у 15:32
Небојша Котлајић (Фото РТС/Гордан Јовић)

Први пут се на малом екрану појавио 28. јуна 1990. године, на Видовдан, водио је Јутарњи дневник већ после седмог дана рада у ТВ Београд. Строга, поштована лекторка и дугогодишњи спикер Радио Београда Драга Јонаш била је пуна речи хвале: „Шта ја вас да учим, ви треба нас да учите како се говори.” Није се двоумила да ли је Небојши Котлајићу, родом из Ужица, место на телевизији.

Допало јој се што говори изворним, ужичким говором, који је најчистији уз говор лозничког краја.

Као гимназијалац је извештавао о општинском кросу на Радио Ужицу. У тим младим годинама био је сарадник у „Ужичким новинама” и две године водио радио-емисију „Клуб 106”.

– Никада нисам имао страх од микрофона, а радио сам и на Радио Студио Б и Радио Индексу, док сам студирао на Факултету политичких наука, и са 23 година почео сам да читам вести у Дневнику. До тада је тај посао био резервисан за ауторитете – каже наш саговорник и брзо додаје: – Сећам се, те 1990. на аудицију је дошло, веровали или не, две хиљаде кандидата. Ево, ове године се навршавају три деценије од како сам на конкурсу за нове сараднике „Београдске хронике” примљен, заједно са Мирјаном Пурић и Даницом Костић. Мирјана је у „Упитнику” и уређује јутарње вести, Даница извештава из Скупштине и уредник је Трећег дневника, а ја сам новинар Спољнополитичке редакције.

Слаткиши из Алепа

Завршио је постдипломске студије у Америци. На РТС-у је био спикер, новинар и уредник у Јутарњем и Београдском програму. Разговарао је са шеицима, амбасадорима, конзулима, политичарима.... Најсрећнији је био када је могао да помогне гледаоцима у решавању проблема у оквиру популарне „ТВ поште”. Радио је и Временску прогнозу са Ивоном Пантелић, Биљаном Вранеш и Бобаном Ковачевићем. Светски је путник, полиглота, прошетао се свим светским меридијанима, аутор је многобројних путописних емисија. Две године припрема, уређује и води емисију „У свету”.

Шта га највише привлачи на путовањима?

– Људи! Јер што их више упознајем, више сазнајем и обогаћујем искуства. Видим колико не знам, колико смо различити и, истовремено, исти у својим хтењима. Радује ме то што се моје репортаже радо гледају. Рекао сам да у Алепу има дивних слаткиша с пистаћима, после неколико месеци у неким трговинским ланцима видео сам слаткише из Сирије. Трудим се да причам о економији, да истакнем добре примере, скренем пажњу где су нам шансе. У Алжиру наш „Енергопројект” има свој огранак. Азербејџан је обновио наш парк Ташмајдан... Желим да верујем да ће ово време несрећне транзиције прођи. Једном су ме, на Бајлонијевој пијаци, баке питале: „Сине, оне жене стварно тако лепо живе, како кажеш?”

Путовања на исток оплемењују. Каже се, људи иду на запад да раде и зараде новац, а на исток да уживају.

Блиски исток постао је његова ужа специјалност.

– Пре дванаест година сам са сниматељем Зораном Шкрбићем добио прву награду за извештавање с Блиског истока, за документарни филм о сиријском „путу свиле”, а већ следеће је ту награду, у конкуренцији 200 светских медија, добила и новинарка „Политике” Јелена Церовина.

Објашњава да су Сиријци у ситуацији у којој смо ми били 1999. године: „Када се медији окрену против вас, шта год да урадите, нећете доказати да сте добри јер сте у старту обележени као лоши.”

Пропала стипендија

Тог 12. марта 2011. године, када су масовно кренуле демонстрације у Дамаску, добио је стипендију за арапски језик на државном универзитету, али је три дана касније почео грађански рат и морао је да напусти земљу. Каже да се арапски језик најправилније говори у Сирији и Египту. Ако га учите у Алжиру, Либији или Тунису, ту већ има ограничења, јер све ове земље имају свој карактеристични говор.

На путовањима по унутрашњости ових арапских земаља сусретао је честите, добре људе који су га, попут нашег сељака, срдачно дочекивали, нудећи оно што имају најбоље у својој кући.

– Ако испоштујете делић њихове традиције, бићете прихваћени – наставља Небојша Котлајић. – Прво правило је: са женама званичника се не рукујете. Покажите благи наклон и ставите десну рука у нивоу срца и тиме сте указали поштовање домаћину и његовој породици. Није препоручљиво помазити дете по глави у Индонезији. А ово важи за моје колеге: када говорите са шеиком и породицом председника државе, немојте прекрштати ноге, увредићете их.

Чујемо да се египатски амбасадор Амр Алгувејли обрадовао када је чуо да, између осталог, говори и арапски језик. Питао га је одакле је и следећи пут када су се видели рекао му је да зна за хидроцентралу на Ђетињи, да је подигнута по Теслиним принципима и да је прва после оне на Нијагариним водопадима. „Знате ли где је направљена прва брана у Египту?” Рекао је: „У Асуану. Ето, разлога да побратимо Асуан и Ужице.” До побратимљења ова два града дошло је прошле године.

У шали кажемо да би могао да буде успешан и у дипломатским водама...

– Ја бих желео, али нисам члан ниједне друштвене организације која шаље такве кадрове на таква места.

Чујемо да је био у алжирској џамији у којој је била академија за изучавање ислама у 12. и 13. веку и да су, можда, он и његов сниматељ једини хришћани који су шетали ходницима овог верског здања...

– Дозволили су нам да снимамо. „Не, то је, ипак, ваша богомоља”, био сам изненађен. „Ви сте из Србије. Уђите. Ту је сахрањен најбољи пријатељ пророка Мухамеда.” Водич је пратио шта сам радио: Опрао сам руке три пута, потом опрао и лице. Када је водич то видео, зачудио се. „Ви сте хришћани?! Да!” Сниматељу сам објаснио да рукама не сме да директно дотакне воду у чинији, него мора да је накрене па опере руке и тек онда чистим рука дотакне воду у чинији. Када је то урадио, могли смо да уђемо у џамију. Водич се окренуо узбуђено: „Испоштовали сте наше верске обичаје.” И брзо пришао огромним вратима и отворио их: „Овде не могу да уђу ни наши алжирски верски великодостојници, али ви сте као хришћани испоштовали наше обичаје. Изволите”.

Небојша Котлајић верује да су му отвореност и толеранција уграђени у образовање отворили многа врата.

За Спољнополитичку редакцију каже да је мала, али да има врсне новинаре, те да емисију „У свету”, која се бави анализом спољнополитичких догађаја, раде и Бојан Бркић, уредник редакције, и Драгана Вукелић, и Данијела Цветковић, и Софија Кнежевић.

Дезинформисање на делу

– У нову годину смо ушли са неколико светских жаришта, дошло је до кризе у односима Америке и Ирана. Уколико би дошло до ескалације сукоба, то би било катастрофалних размера. Свако ко мисли да је Иран слаб може да погреши, а с друге стране непредвидљиви су потези америчке администрације када је реч о Ирану. Сукоб који се дешава у Либији траје од погубљења Гадафија. Све земље које су доживеле „арапско пролеће” су у горој ситуацији него што су биле пре свргавања тада актуелних председника. Непознато је шта ће се дешавати са Северном Корејом. Ту су кошкања између Израела и Ирана, протести у Чилеу, Аргентини, Бразилу... Нигде није мирно.

Затим овако размишља:

– Друштвене мреже су преузеле примат у дезинформисању. Младе генерације живе у виртуалном свету. Нека се појави једна нетачна информација, сви ће је чути. Што би рекао Душко Радовић, када бисте с врха Београђанке истресли јастук с перјем, не бисте могли да покупите где је отишло... Ово је инстант време. Критеријуми су опали чак и за новинарски посао. Долазе људи који завршавају инстант курсеве и називају се новинарима, појављују се они који желе да буду неко и нешто па како не могу да скрену пажњу квалитетнијим темељним радом понашају се надмено и ноншалантно. Не желим да прихватим да то народ воли, ја сам за то да покушамо да урадимо нешто да свима буде боље и лепше.

С мојом генерацијом су вазда нешто експериментисали, најпре су увели усмерено образовање, скратили војни рок, свега је било, али без обзира на то, ето, опстајемо.

Питамо га чему се радовао у последње време:

– Постао сам ујак. То је велика радост која се десила мојој породици у последњих 20 година, после више лоших дешавања. Сестричина Дариа има 17 месеци и променила нам је живот. Она је – као дар од Бога. Породица је најлепше уточиште за све људе.


Коментари2
0beff
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Nikolaj Veličković
Svaka čast,Nebojša!
софи
Радује ме када неко ,,мој" буде и успешан. Небојша говори чистим ужичким којим још увек говори само моја, старија генерација. Изгубили смо ранију културу говора и речитост тако својствену овом крају. Желим му сваку срећу.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Мозаик /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља