петак, 10.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 13.03.2020. у 15:10 Ђорђе Прокин
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Посла више није било и ја се запутих у Мексико

Откуд теби други стан поред овако велике куће? Била Смиља у Паризу, а тамо док је чекала превоз на некој станици, падне на њу табла „Кока-коле” и разбије јој нос. Не знам да ли је ишла у болницу, али углавном, тужи она ту чувену фирму и добије довољно одштете да је купи стан у Земуну.
Мексико (Фото Пиксабеј)

После 13 година проведених у Загребу судбина ме 1991. године поново вратила у Београд. Возио сам аутопутем ноћу кроз Спачванске шуме. Било је око три ујутру кад сам стигао до Србије.

Приближавам се престоном граду. Дуго ме није било. Сећам се главних улица, али по Београду нисам никада возио.

Стигао сам где сам кренуо, али не знам заиста куда ћу, па још тако у рану зору. Град је био празан и паде ми на памет Бајлонова пијаца. Па, тамо ћу. Када сам био студент ишли смо у бар у хотелу „Мажестик” на Обилићевом венцу. Тамо сам и становао као студент, на броју 26. У зору, после игранке, упутили би се пешке кроз Скадарлију на пијацу. Тамо се јео одличан бурек.

Идем баш тамо. Паркирам пред саму бурегџиницу. Бурек мирише исто онако као из студентских дана. Седнем за пулт и окренем се према симпатичном дебељку опасаном у белу кецељу исфлекану од брашна и масти.

- Дајте 40 дека са сиром и пола литре јогурта.

- Љут бурек, пита ме.

- Да, онако мало лесковачки.

Запалим цигарету, јер онда се пушило на јавним местима и одједном са улице чујем  псовање и лупање. Излетим, а оно неки, појма немам ко је, псује и удара ногом у моје загребачке таблице.

- Па, чекај, бре. То је мој ауто, бре, ја сам Србин.

Погледа тај мене мало с неверицом, окрене се оде негде према пијаци.

Наш народ устаје рано, рано иде на посао, рано и доручкује и на миру попије кафу.

Фото Пиксбеј

Одлучим да назовем Смиљу. Она је моја другарица из детињства, а њен и мој тата потичу из истог места, као млади су се дружили, па после и ми. Њу могу слободно да назовем.

Јави ми се Смиљина мама и кажем јој где сам и зашто сам, а она ме одмах позове да дођем, иако Смиља још није била устала. Пронађем лако пут према Богословији где су у близини становали. Паркиралиште уз Партизански пут исти као из мојих студентских времена.

Уђем и видим да је Смиља већ устала. Ђавола је устала, сигурно ју је одмах мама пробудила. Изљубимо се по нашки, три пута, седнем, а кафа је већ била на столу. Смиља каже да ништа не причам нити објашњавам и да су они мене већ одавно очекивали. 

Тетка Мила ми одмах понуди да могу да будем код њих, кућа на неколико спратова, а собе зврје празне. Смиљине обе сестре су већ одавно заглавиле у Лондону и долазе само кад са породицом пале Бадњак или кад се фарбају јаја.

Смиља ми понуди и другу опцију, свој мали стан у поткровљу у Земуну.

Откуд теби други стан поред овако велике куће, питам?

Била Смиља у Паризу, и док је чекала на некој станици превоз на њу падне табла „Кока-коле” и разбије јој нос. Не знам да ли је завршила у болници или није, али углавном, тужи она ту чувену фирму и добије довољно одштете да је могла да купи стан у Земуну.  

Одемо да видимо, лепо поткровље са малим балконом. 

Како сам формално био службеник Ауто мото савеза Југославије, а радио у Загребу у представништву немачког ADAC-а, наредног дана упутим се у Рузвелтову. Прими ме генерални директор, иако никада није имао времена, али ја сам ипак био неко ко је управо стигао из Загреба. Кажем како су ме уходили и уцењивали и да због безбедности више нисам могао тамо да останем, очекујући да ће ми понудити неко место да останем и радим у Београду.

Београд, споменик кнезу Михаилу - (Фото Никола Тркља)

„Ђорђе, ја тебе јако добро разумем, али се чудим да си поклекао. Ти си требао да останеш тамо и да им покажеш да се не бојиш и да наставиш да радиш свој посао, одговори ми директор. Следећег дана поднесем захтев за раскид радног односа у АМСЈ и тамо више никада нисам крочио.

Родитељима у Загреб напишем писмо и кажем им како сам се сместио, не помињујући посао. После неколико дана зазвони телефон и јавља ми се неки странац. Говори немачки и зове из Беча. Каже да га је замолио муж моје сестре, који се бавио радио аматерством, да ми каже да више не пишем нити да се јављам родитељима.

После неколико година, сазнао сам да моје писмо у Загребу није уручио поштар него су га донели полицајци. Позвали су маму и тату на информативни разговор и питали их кога то они имају у непријатељској земљи, па им тај још и пише.

Следећег дана седнем у „Москву” да попијем кафу и прочитам Политику. Видим оглас да се хитно тражи преводилац и тумач за немачки језик. Јавим се а они ме позову. И тако, упицаним се ја, онако загребачки, кренем Теразијама према „Комграпу”. Испитивале су ме неке баке и деке из кадровске службе. Били су врло љубазни, а ја сам отпевао своју причу, зашто сам се вратио из Загреба.

- Јавићемо ТИ се када одлучимо.”

- Чекаћу ВАС да ми се што пре јавите”, одговорим.

Мало сам се већ био одвикао од србијанског „тикања”, јер сам се у Загребу већ навикао само на „викање”.

То поподне сам прошетао и отишао до зоо врта, дођем у Смиљин стан предвече, а оно неко на врата заденуо депешу. Јавили су одмах телеграмом да сам примљен и да се следећег дана јавим сабајле, у 7 часова у кадровску.

Приме ме они тако рано ујутру, са кафом, наравно. Потпишем неке документе и упуте ме да упознам директора. Покуцам на врата, секретарица за столом се дошминкава и намешта косу, већ две шољице кафе испред ње. Проследи ме код директора.

Насмејани мали дебељко поздравља ме и грли као да смо род рођени. А ја претходних 13 година имао уз себе само неке хладне Ескиме са намештеним осмесима као да су управо изашли из замрзивача.

Фото Пиксабеј

Извуче из фиоке неку флашу умотану у новинску хартију и позове ме да за мој долазак наздравимо са једном љутом за „новог преводиоца руског језика”.

- Па, нисам ја за руски већ за немачки”, одговорим.

- Ма, нема везе, преводилац је преводилац, а нама треба и за једно и за друго.

Кажем да не пије, а он вели да не може неко да ради у грађевинској фирми, а да се не попије. Тако и ја попих једну љуту.

Посла углавном и није било. Сви су већ постајали забринути. Дошла је и зима, грејање слабо, понекад не ради ни градски превоз, често идем пешке а по улицама снег јер због недостатка нафте машине су ређе чистиле снег.

На пролеће нам кажу да више не долазимо џабе на посао и тамо само да седимо и испијамо кафу. Зваће нас они телефоном ако нешто буде затребало. Баш лепо, примамо плату, такву каква јесте и не радимо.

Искористим слободно време и понудим једном центру за стране језике да дајем хонорарно часове немачког. Тамо је била добра екипа, радило се и дружило.  Ту је радила и једна Мексиканка, по имену Миријам.

Она ме је касније и наговорила да кренем у Мексико. Толико се била заљубила у Београд да јој је све било супер, иако се још није навикла на наше обичаје. Једном она у школу донесе доручак. Сва усхићена нам каже како је на пијаци купила јако леп сир и да није био скуп. Када смо га одмотали, видели смо да није сир него густа бела свињска маст. Није знала да се споразуме па је купила, онако, на око.

Почне она све чешће да чаврља са мном. У некој прилици запита ме да шта ћу ја више у овој земљи и да би за мене било боље да одем у Мексико и тамо на миру радим као професор језика.

Стално ме давила једним те истим, а ја у неком тренутку, како би је скинуо са врата, кажем јој да не могу да идем тамо далеко сам, него када се она једном буде враћала, а намеравала је да остане у Београду што дуже, онда ћу јој се можда и ја придружити на путу за Мексико.

Миријам је то схватила као моје обећање.

Никада нисам ни помислио да би до тога заиста могло да дође. А, дошло је.

 

Ђорђе Прокин - Мексико

 

 

 

 

 

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”.
Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили.
Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини.Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна?
Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика  

 

Коментари50
60085
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

моравац
прича је лепа али нажалост главна звезда ове приче испаде србијанац - србин .ја сам из поморавља , моравац и ми у централној србији никада нисмо се називали србијанцима и за мене не постоји реч србијанац и никог тако не називам , за мене постоје само срби , да ли су из централне србије , северне србије , јужне србије , македоније , црне горе , босне , хрватске , сви су они срби и постоје држављани србије а то могу да буду , срби , роми , мађари , власи , бугари , албанци , и многи други
Ђорђе
Хајде да се надмудрујемо.
Zoran,San Diego
Djordje, Ako ikada napises knjigu ,ja cu biti prvi da je kupim.
Ђорђе
Па, пишем књигу јер имам много згода да напишем. Једино не знам ко ће ми је објавити... Поздрав из Мексика.
сивошевић
@Гордијанус..запамти није ти отац рођен у хрватској већ у Југославији или аустро-угарској...као и мој ђед Милић на Кордуну. Срби Србијанци није битно...и твој отац је '46 дошо међ своје...као и мој отац '61. упамти...
Branko
Oni su Vas isterali i roditelje maltretirali, a Vi onda i da spomenete da je neko lupao po tablicama. Bolje cutite, to nije za pricu. Vidite hrvati kako kriju brojke i leseve, ni da pisnu. Ne dajte im ni sekund municije. Dok to ne shvatimo nece nam biti bolje.
Zagreb
Toga je bilo tad koliko hoces. I moja je cela familija izbegla iz HR, i isto sunas na dnevnoj bazi sikanirali zbog tih tablica famoznih. Obicno su zacutali, kad jih pitas, sta bi Hrvat radio usred BG krajem 91e. Ali da se neko izvine, to nismo doziveli. Pobegli od glupih, da bi medju istima zavrsili.
Ђорђе Прокин
Можда сте у праву. Да нисмо ћутали деценијама били бисмо на своме! Поздрав из Мексика.
Beogradjanin - Schwabenländle
@ Славко, господине да ли је могуће да нисте ништа схватили, или можда нисте хтели да схватите ? Реч је била о Србима и Србијанцима. Мој деда је рођен у ужој Србији, био је Србијанац, мој отац, рођен у Београду, државни секретар министарства унутрашњих послова Краљевине Југославије, био је Србијанац, ја сам рођен у Београду и ја сам Србијанац, и сви смо Срби. Моје сестре и браћа нису рођени у Србији, Вардарска бановина, заборавио сам име бановине у Босни, само су Срби.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља