За разлику од обиља информација које се могу добити о балетској школи „Лујо Давичо” у Београду, оне о самом Давичу своде се у свим медијима на неколико реченица. Ова књига настоји то да промени. Њен настанак подстакнут је поштовањем према таленту и храбрости Луја Давича, играча, кореографа и педагога, наглашава у уводу своје књиге „Лујо Давичо – фрагменти живота” (издавач „Клио”), ауторка др Саша Брајовић, редовна професорка на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду.
Борећи се против времена, које је избледело и изменило већину података о ради и животу Луја Давича, др Саша Брајовић је настојала да нађе ретке преживеле сведоке, склони прашину са старих новинских чланака и докумената, како бисмо јасније видели лик и дело великог уметника и патриоте.
– Упоришта ове књиге веома су лична. Моја мајка је у окупираном Никшићу запамтила последње месеце живота и смрти Луја Давича. Испоставило се да је памћење једне девојчице у времену глади, тешке зиме, окупације, хапшења и стрељања антифашиста веома ретко, непосредно сећање на њега – наглашава др Саша Брајовић. И додаје:
– Током десет година предавања на радионици посвећеној јеврејској култури и уметности на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду, много сам сазнала о животу Јевреја у нашој престоници, као и о њиховом страшном страдaњу, што ми је помогло да разумем Давича... Трагајући имала сам помоћ изузетних жена. Венеција Леви Бредер, Лујова рођака из Канаде, филолог Бранка Џидић, историчарка уметности Барбара Панић трагале су за документима из Јеврејског историјског музеја, а помоћ је стигла од Иване Стефановић, композиторке и књижевнице и многих других.
Лујо Давичо рођен је 1908. у Београду, живео је на Дорћолу, а убијен је 1942. у Никшићу, када је активирао бомбу и бацио је на италијанске окупаторске војнике у једном хотелу. У Црну Гору су га из престонице, у којој су Јевреји масовно страдали, пребацили партизани. Потицао је из старе сефардске породице, отац Бенко, био је адвокат, књижевник и официр, ожењен лепом и предузимљивом Стрејом, а поред Луја имали су још двојицу синова Самуила Бошка и Аврама Арсена. Како тврди ауторка др Саша Брајовић, Лујо Давичо је могао да изабере удобнији животни пут, али се то није догодило. Изузетан таленат усмерио га је ка модерној игри и кореографији, што је и у нашем времену смело и авангардно, а у његово доба је било крајње егзотично. Са таквим уметничким изразом Давичо се сусрео у Београду у школи за ритмику и пластику Маге Магазиновић, а потом је у Женеви био ученик Емила Жака Далкроза, швајцарског уметника и професора. Давичо је био играч, кореограф, сценограф, педагог, прикључио се касније партизанима и био учесник Народноослободилачке борбе. Наступао је са познатим балетским уметницима свог доба, о чему су извештавали чланци у „Правди”, „Политици”, „Балкану”, „Времену” и другим новинама. Креативној енергији у престоници посебан тон давали су Јевреји тридесетих година прошлог века, како наглашава др Саша Брајовић. Педагошком раду Лујо Давичо се посвећује 1937–1938. године када се оснива Музичка академија у Београду. Његову педагошку активност најбоље је описао Јован Путник (1914–1983), драмски и оперски редитељ у сећању на уметнички живот Београда тридесетих година прошлог века у ком је истакао стасавање младих плесача „пластичног балета” из школе Маге Магазиновић, према којима су руководиоци београдског балета били потпуно затворени, као и према свим „авангардним кретањима” у уметничкој игри.
– Они који су желели да се посвете савременим облицима уметничког плеса уточиште и знање су налазили на течају ритмичке гимнастике по Далкрозу у МШ „Станковић”. Тај течај је водио „дивни човек Давичо”. Давичов течај, чије је упориште било повезивање музике, ритмике и покрета, прошло је неколико генерација младих „авангардиста”. Умео је да их научи да пронађу међусобну повезаност плеса, поезије и других уметности. Његов педагошки рад подстицао је култивисање личности полазника и могућност да своје знање пренесу у омладинске групе – наглашавао је Путник.
И за крај др Саша Брајовић описује да је „Лујо Давичо био тих и повучен човек. Имао је чврст, а благ карактер, који је његове ученике, сараднике и пријатеље подстицао на креативност. Посвећен модерном изразу снажно је следио његова идејна и естетска упоришта, прилагођавао их и развијао у складу са сопственим системом вредности. Атентат на италијанске окупаторе није извео из очајања... починио га је зато што није желео да чека да буде ухваћен и спроведен на стратише без борбе. Извршио га је у име антифашизма и борбе за слободу, жртвујући себе зато што је био јунак – закључује др Саша Брајовић на последњој страници књиге „Лујо Давичо – фрагменти живота”.
