недеља, 07.06.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 27.03.2020. у 08:47 Предраг Рудовић
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Ноћ на малтешкој клупи празних џепова

Изашао сам из казина у врелу ноћ и тетурао по мрачним малтешким улицама све док нисам наишао на усамљену клупу поред мора. Пробудили су ме зраци медитеранског сунца. Први туристи врзмали су се око мене. Отетурао сам се до „Вестерн јуниона“ где ме чекао новац. Осврнуо сам се и видео отворен бифе. Били су ми насушно потребни кафа, дупли виски и самоћа...
Фото Пиксабеј

При изласку из малтешког казина у врелу јулску ноћ сачекао ме је врућ медитерански ветар. У мојим џеповима и новчанику није било ничега осим мобилног телефона са нешто мало кредита.

„Поњањи ми мало пара, отипкао сам поруку која је брзином мисли отпутовала на другу страну медитеранског мора, у израелску пустињу.

- Колико, стигао је убрзо одговор.

- Само да се вратим до Београда.

- Стићи ће ти ујутро. Само ми реци шта је сада. Пиће, курве..?

- Коцка.

- Коцка! Где ћеш ноћас? Да ти резервишем хотел? Молим те реци ми да си ок?

Даље нисам одговарао. Тетурао сам се мрачним малтешким улицама све док нисам наишао на усамљену клупу поред мора. Једино пороци и молитва умеј да утуку бес немоћи и вапај очаја у човеку. А ја се не молим ни изблиза довољно.

А пороци. Пијем скоро свакодневно и пиће доживљавам као врсту активности. Они који ме због тога осуђују на размишљају довољно о томе колика је уметност напити се.

Пијанчење се понајмање састоји од уливања алкохола у грло. Потребно је осамити се, наћи праву биртију, сести, допустити да ти се први гутљаји хладног пива слију из хладне флаше у уморну душу. Потребно је сатима седети, сатима слушати. Потребно је и волети сав тај пијани свет око себе.

Курве не плаћам али волим те ретке намерне и ненамерне сусрете са магичним пријатељицама ноћи чија су тела на услузи, младост на распродаји а љубазност често на дрогама и алкохолу.

Коцка је порок кога се ужасно бојим. Ретко када се препустим вртлозима беле куглице по црвено-црним пољима рулета или надмудривању за покерским столом. Толико се бојим тог порока да га упражњавам веома, веома ретко. 

Фото Пиксабеј

Тек кад се нађем случајно у неком казину, а и тада се осигурам и за сваки случај учиним већу количину новца недоступном за себе у наредних пар дана.

Тако сам те вечери празних џепова лежао на малтешкој клупи и док се у даљини чула музика и бука ноћног живота ја сам пустио да ми мисли одлутају у медитеранску ноћ. И није ми дуго требало да га се сетим - Роко!

Тих година радио сам као менаџер ресторана у Висконсину и тако упознао Рока. Роко је био стални гост, онижи пргави Сицилијанац који и поред одрастања у Америци никада није изгубио пргавост и жилавост своје нације. Читао је људе пронициљивошћу дивљег риса и у тренутку би направио селекцију. Тада би те без много увијања или најурио, или заволео и постајао ти пријатељ. Ја сам му изгледао био симпатичан.

А то је, ипак, нешто значило, јер је Роко живео од читања људи и то за зеленим столом. Био је једини професионални коцкар кога сам упознао.

Кад кажем професионални, ту не убрајам плејаду балканских протува и олоша који су своје партије играли  у полусумњивим биртијама и рупчагама и успут варали на картама. Роко је био далеко од тога. Био је редовно присутан на турнирима у Лас Вегасу и Атланти, котирао се као уважени гост казина „Хо Чанк” у Висконсину.

Увек је носио лаптоп на коме би сатима играо покер седећи за шанком, а уторком увече забаве и тренинга ради одлазио би у биртију звану „Плејерс” на источној страни Медисона да ту изоштри своја чула и опељеши ситне улоге локалних пацера. Подједнако добро су му стајали и одело са краватом и кафанска кожна јакна, третирао је особље са великим уважавањем и увек је остављао лепе напојнице. Једном речју и битанга и господин.

Фото пиксабеј

У руци је увек вртео три коцкарска жетона.

Дуго му је требало да ме наговори да одем са њим у „Плејерс” где је те фебруарске вечери драо присутне док сам ја савладавао почетничке кораке коцкарске вештине. Неколико сати касније седели смо за шанком уз чашице вискија и отворено пиво загледани у прљаво огледало преко пута нас. Након неколико минута ћутања ставио је своја три жетона на шанк и почео своју причу:

„Ова три жетона носим увек са собом, рекао је отпивши гуљај пива.

„Први је са турнира на коме сам изгубио највише пара, да ме подсети да могу много да изгубим. Други је успомена на турнир на коме сам добио највише, да ме подсети да могу много да добијем. А овај трећи има на себи лик Стјуарта Унгара познатом под надимком „Тhe Kid”, најбољег тексас холдем играча свих времена. Ту је да ме подсети да могу да будем најбољи.“

Отпио је још један гутљај, испио чашицу висија испред себе, и из новчаника извукао пластифицирану слику и ставио је на шанк. На слици он, тридесетак година млађи и прелепа млада црнка плавих очију и нестварне лепоте.

„Покер сам почео да играм случајно. Упознали смо се пар година раније приликом моје посете Сицилији. Први пут сам посетио своју домовину и млада Сицилијанка заувек је узела моје срце. А и ја њено. После месец дана ближио се крај моје посете али живот без ње више није долазио у обзир. Било ми је свеједно где ћу живети шта ћу радити, само да је она ту. А и њој је постало бесмислено да остане без мене.

Одлучили смо да одемо у Америку. Планирали смо венчање. Спремали смо се за породицу, за децу, за куповину куће. Ништа, али баш ништа није могло да нас заустави, мислио сам тих дана да ми се срећа коначно насмешила.

Нико не греши толико као човек који мисли да ће постати срећан!

Отприлике месец дана пред планирано венчање отишла је заувек, пре него што сам у чуду могао да схватим шта се дешава. Изненадна болест покосила ју је у року од непуних месец дана. Умрла је у болници док сам ја плакао држећи је за руку. Ја сам плакао а она ме је тешила: `Никада те не бих оставила. Не остављам те ни сада, чекаћу те тамо, обећавам ти. Причаћемо често у сновима. Молим те, обриши те сузе, немој да те таквог запамтим.`

Насмешила се још једном, пољубила ме у руку и заувек угасила своје плаве очи.

Фото Пиксабеј

У болници није било никога, никога кога бих познавао. Ни мојих, ни њених, нити једног јединог пријатеља. Само мук, очај и самоћа. Толико сам желео да испустим урлик, али ни за то нисам имао снаге. Седео сам сатима поред ње, све док ме доктори и особље нису извукли из собе.

Покер ме је извукао из лудила. Покер је спасио остатак мог живота. Сасвим случајно почео сам да играм, када сам отишао на прву партију да бих само на трен скренуо мисли. А онда сам видео колико сам добар у коцки. Најбољи су они играчи који се не боје да изгубе, а ја нисам више имао шта да губим.

Знао сам да се никада више нећу оженити нити створити породицу. Све остало је небитно. Својом смрћу даривала ми је овакав живот каква сада живим.

Било је жена и после ње, али свака је знала да ће заувек заузети само друго место. Не варам ни на картама, па зашто бих варао у љубави. Сигуран сам да ме чека с оне стране границе и да ћемо опет бити заједно у вечности. А до тада имам само покер.“

Ћутали само затим неко време, све док наруџбином нове туре нисам прекинуо тишину. Бацио сам погледа на слику за шанком и рекао:

„У мојој земљи Роко обичај је да се проспе пар капи пића на земљу за покој душе. Нека јој је лака земља.“

Просули смо пар капљица и искапили чашице.

Фото Пиксабеј

Пробудили су ме зраци медитеранског сунца. Први туристи врзмали су се око мене. Отетурао сам се до „Вестерн јуниона“ где ме чекао новац. Убрзо је на дисплеју телефона засветлела порука:

- Када се враћаш за Београд? Могу ли да дођем?

- Хвала ти за новац, вратићу ти чим дођем у Висконсин, отипкао одговор и искључио телефон. Осврнуо сам се око себе и видео отворен бифе. Били су ми насушно потребни кафа, дупли виски и самоћа.

 

Предраг Рудовић

 

 

 

 

 

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 
 

 

Коментари17
3507f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

frs
Kakav dar za pisanje... Sad vidim da ste i izdali knjigu
Slobodan Mikavica
Bravo Predrag, dali je prica istinita ili ne ,nije vazno, vazna je kako je ti prenosis i nama serviras. Ubjedjen sam da bi ova prica dirnula i jednog modernog tinejdzera dvadest i prvog vijeka a kamoli matorog Slobodana iz Luksemburga. Hvala ti mnogo!
Dragan
Ova priča može biti i istinita, bar tako liči. Svakako je dotakla mnoge i potsetila ih na pređašnje dane i godine
dzordz
osamdesetih je stvarno moglo da se neko nas krece svetom, da zivi kao heminvej, da se ne osecas strancem ni u berlinu, ni u parizu, atini ili rimu. tri meseca na moru u rovinju, ili na korculi, lova do krova, ali ne kao cilj, nego za trosenje i sve ono sto ide s tim. onda je dosla demokracija i sengen. sve pre toga je bila bajka
milovan
Ne zaboravi da u to vreme kojega se sa nostalgijom secas, polovina covecanstva nije mogla da mrdne iz svog okruga, a kamoli drzave. Oni na dolazak demokratije i slobodu putovanja sigurno gledaju iz drugacijeg ugla od tvog.
mila
Svaka cast Predraze..Kako ti znas da ovako duboko zaronis..u dusu covijeka..u svim segmentima zivota..Ala ti vera..sto bi nas narod reka...Svaka tvoja prica..dok je citam u jednom dahu. stvara mi film pred ocima...Zadrhti svaka pora moga bica..pred tako mocnim talentom izrazavanja...prava raskos.misli I emocija...Umjetnik si pera.. Prepostavljam.da pises knjige i..pokusacu potraziti na internetu i naruciti ..Pozdrav iz New Yorka..

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља