среда, 03.06.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 13.04.2020. у 18:59 Лазар Ковачевић Јовановић
ХЕРОЈИ ВАНРЕДНОГ СТАЊА НА ТВ

Између српског знаковног језика и гледалаца

У време борбе против вируса корона, када су све очи уперене у информативне емисије, Михаило Гордић и Марија Марковић чести су гости у многобројним домовима путем малог екрана. Они су једни од тумача за глуву и наглуву публику, која прати Национални дневник на ТВ Пинк
Иако српски знаковни језик користи од малена, Марија Марковић се заљубила у његову лепоту и богатство његове културе тек када је дошла у Градску организацију глувих Београда (Фотографије Приватна архива)

Од увођења ванредног стања у Србији, лице телевизије поприлично се променило. Програми су непредвидиви, свакодневно се емитују специјалне емисије о вирусу корона, са посебном пажњом прате се конференције за медије са најновијим подацима о броју заражених и преминулих. Не вара утисак да је све подређено информативи. Баш у том делу, приметни су и они – тумачи за српски знаковни језик, којих да нема, глуве и наглуве особе тешко да би могле да се информишу путем телевизије о актуелним догађајима у земљи и свету. Прибојчанин Михаило Гордић (38) и Београђанка Марија Марковић (32) једни су од тих, скрајнутих хероја током ванредног стања, али и много пре овога.

Храбро кроз живот

Михаило је глув од рођења. То га није спутавало да постане успешан човек. Данас ради у сектору за друштвене делатности и пројекте у Градској општини Врачар, а дугогодишњи је активиста за права глувих и наглувих особа у Градској организацији глувих Београда и у Савезу глувих и наглувих Србије. Учествовао је у изради законске регулативе за остваривање права и обавеза и иницирао бројне програме и пројекте који ће омогућити да глуве и наглуве особе буду препознате у нашем друштву, а посебно да буду препозната њихова права.

Српски знаковни језик научио је од сестре. „Имао сам срећу да ме је сестра научила. Она га је савладала у специјалној школи, на одморима од друге глуве деце... Такорећи, ако имате среће да сте глуви и да су вам родитељи глуви научићете га природно у породици. Ако вам родитељи чују, што је мој случај, онда ћете га научити у школи од друге деце или касније у заједници глувих”, објашњава нам он и са жаљењем напомиње да се у Србији још увек само декларативно препознаје постојање и значај српског знаковног језика. Он подсећа на поражавајућу чињеницу да ниједна школа, па ни школа намењена глувој деци, не подучава децу српским знаковним језиком, нити постоје флуентни професори који би могли тиме да се баве.

За разлику од њега, Марија чује. Знаковни језик део је њеног живота од малена. Научила га је како би могла да разговара са својом мајком, која је глува. „Никада нисам размишљала о томе да ће управо знаковни језик бити тај којим ћу се бавити у животу. Доласком у Градску организацију глувих Београда и сталним контактом са глувима усавршавала сам овај језик и учила вештине превођења. Није исто када знате енглески језик одлично и када се нађете у ситуацији да га преводите. Тек тада када сам дошла у организацију глувих сам схватила да сам се заљубила у лепоту и богатство овог језика и културе”, прича нам она и са поносом истиче да је тумач за српски знаковни језик. Каже да његово учење није ништа теже ни лакше од учења било ког другог језика. Пошто не постоји адекватна школа за то, она препоручује да особе које то желе да науче треба потпуно да буду изложене том језику у заједници у којој се он говори.

Михаило и Марија су одлично уигран тим више од шест година. Учествовали су на бројним међунароним конференцијама у области превођења на знаковне језике, а светски тренд да чујући и глуви тумач раде у пару пренели су и код нас. То се показало као најбољи начин преношења информација. „Снимали смо бројне преводе што у области културе, преводили смо Закон о употреби знаковног језика и Конвенцију Уједињених нација о правима особа са инвалидитетом и на тај начин укључивали и друге глуве људе да се оснаже и раде као тумачи”, открива нам Михаило Гордић.

Припрема је важна

Са све већом потребом да се заједница глувих оснажује и бори за своја права, па и за приступ информацијама, одређени телевизијски програми добили су превод на српски знаковни језик. Тада се и јавила потреба за њиховим тумачима. Због ванредних околности, сада због пандемије ковида 19, обавеза телевизија је да имају доступне информације и на српском знаковном језику. Тако је Телевизија Пинк ангажовала Михаила и Марију за потребе превођења Националног дневника.

Припрема за превођење је неизоставна. „Често се дешава да нису све информације спремне, а услед природе посла на телевизији – ни готови поједини прилози које могу да погледам и преслушам. Важно да се информишем на све могуће начине и пре него што крочим у зграду Пинка. Не ради се о томе, као што многи мисле, да се припрема састоји у томе да ми то погледамо и онда препричавамо. Структура знаковног језика не прати конструкције српког језика. То је језик са својом посебном граматичком структуром, синтаксом, морфологијом... Никада нећете преводити буквално са енглеског ‘I love you’ ... Тако је и са знаковним језицима”, прича нам Марковићева, која преводе на малом екрану ради мање од десет година. Ради и сама, али и заједно са Михаилом. Када самостално преводи, све се своди на слушање спикера.

Михаило Гордић је глув од рођења и постао је успешан човек

Код Михаила је другачија ситуација. „У свом превођењу ослањам се на Марију. Она се налази поред камере, ја гледам у њу и користим њен превод. Добром квалитету превода увелико доприноси и наша дугогодишња сарадња, стога је мени као глувом тумачу врло важно са којим тумачем ћу сарађивати. Телепромптер ми не би служио, с обзиром да ми је српски језик други, а не матерњи као српски знаковни језик. Не познајем га довољно добро да бих могао са разумевањем да радим”, искрен је Михаило Гордић, који је пред камерама нешто више од шест година.

Све се одвија у главном студију, у близини водитеља, јер тада могу на време да реагују на сваку промену или неки технички проблем. Од важности је и сарадња са спикером. „Она је на нивоу добре воље спикера, који се потруде да читају спорије. Међутим, политика телевизије је да се вести читају брзо, стога се и не обраћа довољна пажња на то што се све што је изговорено преводи на један други језик. Ми тумачи смо навикли да се прилагођавамо разним ритмовима који се смењују. Али то утиче на разумевање српског знаковног језика исто онолико колико и гледаоцу који то слуша. Посебно ако имате спикера који брзо чита и не прави логичне паузе у реченици”, појашњава Марија Марковић, која каже и да се дешавају и неке непредвиђене ситуације у студију, Једна од таквих је и она када неко прође испред камере у коју преводе, заборављајући да тумачи настављају да раде и кад се прилози емитују.

Чешће појављивање тумача за овај језик на телевизији, веровали или не, пропраћено је и појединим неприкладним и подсмевајућим коментарима на друштвеним мрежама попут оних да су то особе које „млатарају рукама” и праве „смешне гримасе” у углу екрана. „Људи дају себи за право да коментаришу нешто о чему, очигледно, не знају много. Мимика је неодвојив део сваког знаковног језика па и српског. Одсуство исте је знак лошег коришћења језика и неодговорног преводилачког посла, јер се велики део информације управо у томе налази. Она је важна у преношењу нијансе у осећањима и ставовима које саговорници изражавају. Знате, посао тумача није само да пренесе речи, већ значење поруке, стил као и боју изреченог. Глуве особе имају једнако право на сопствену реакцију нечијег изражавања као и особе које чују. А то на знаковном језику једино мимиком можете дочарати”, каже наша саговорница, која баш као и Михаило, и раније радила преводе информативних емисија, предизборне, али ванредне програме попут оног када су биле поплаве у Србији 2014. године...

Ништа о нама без нас

Дуго је била заступљена пракса да су особе које чују и које су у ближем окружењу глувих заступале њихове интересе и радиле уместо њих. Сада је то другачије. Михаило је прави пример глуве особе која је талентована и изузетно способна. „Ангажовање мене као глувог тумача у медијима шаље јасну поруку да глуве особе могу да буду протагонисти свог живота. А и широј јавности да је довољно само мало прилагодити се да би то било изводљиво. То и подржава мото инвалидског покрета – ‘Ништа о нама без нас’”, истиче Гордић.

Спрега између телевизије и глувих и наглувих особа јача је током ванредног стања. Када оно прође, овакве особе, којих у Србији има око 12.000, остају у вртлогу поражавајућих чињеница. „Испод један посто телевизијског програма је доступно у приступачном формату глувим особама. То су свакодневне вести у 15 часова на РТС-у, једном недељно емисија од 30 минута у оквиру приступачног програма која се преводи на српски знаковни језик, као и два пута месечно емисија „Место за нас”. Осим РТС-а и РТВ-а, ниједна друга телевизија са националном фреквенцијом свој програм није учинила приступачним глувим особама путем превода”, сматра Михаило Гордић. Он је дао један позитиван пример из комшилука. „На Четвртом каналу Хрватске радиотелевизије (ХРТ) преводе се скоро све информативне емисије. Уколико исте желите да гледате без превода, то је омогућено на њиховом Првом програму”, објашњава наш саговорник.

Он каже да би иделано било када би се емисије преводиле на српски знаковни језик и титловале за оне особе које су, на пример, оглувеле у каснијем добу и не знају српски знаковни језик. Ипак, напомиње да титл и превод на српски знаковни језик нису исто. „Глувим особама српски језик није први језик, стога титл многима не значи пуно у смислу доступности информације. Похвално је што РТС жели да титлује свој програм. Мада морам да признам да, од када је промовисао титл, РТС није унапредио његов квалитет, јер се дешава да он касни, не препознаје слова ч, ћ, ж... Рекао бих да је форма испуњена, али не и суштина“.

Разговор за „ТВ ревију”, Марија и Михаило завршавају поруком И. Кинг Џордана, првог глувог декана Галудет универзитета у Вашингтону, да глуве особе могу све што и чујуће, осим да чују.

Коментари0
c8cfd
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља