субота, 06.06.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 29.04.2020. у 21:46 Љиљана Петровић
Ко то тамо пише, дописује и преписује...

Копија никада не може бити оригинал

Колико је добро преправљати туђе текстове и ма колико се трудили да их прилагодимо нашем менталитету, никада се не може постићи аутентичност као одраз наше културе и традиције, каже Зорица Цвијетић-Тодоровић, драматург и писац „Војне академије”.
Зорица Цвијетић Тодоровић (Фото лична архива)

Да ли волите домаће или стране серије? Питање има више одговора. Неки воле да слушају дијалоге, јер не постижу да прате титлове, па према томе радије прате домаће серије, иза којих стоје наши аутори, било да је реч о оригиналним ТВ текстовима или адаптацијама књижевних дела. Страна продукција није потцењена. Напротив. Наше телевизије доста добро држе корак са избором страних серија и филмова, а ту су интернет и стриминг платформе па свако може да бира и ужива по својим критеријумима. Ко има времена, широко му „кабловско поље”!

Последњих годинама сусрећемо се са феноменом серија које нису ни домаће ни стране. Имамо домаће серије које се снимају по страним лиценцама?! Неки их из милоште зову франшизама, неки лиценцама...

Прошле 2019. година, код нас је снимљено тридесетак серија, што се сматра значајним продукционим помаком. Ових дана гледамо: „Тајкуна”, „Калуп”, „Јужни ветар”, „Жигосане у рекету”, „Преживети Београд”, „Црвени месец”, „Швиндлере”... У припреми су и нове: „Нечиста крв”, „Камионџије”, „Забран”...

Истовремено, приказују се: „Ургентни центар”, „Тате”, „Игра судбине”, „Слатке муке”, „Синђелићи”, стално репризирају „Анђелка и Андрија”... Ове серије јесу и нису наше. Наши су наслови, играју наши глумци, режирају наши редитељи, али су настале на лиценцама, на откупљеним текстовима који се дорађују и прилагођавају нашем менталитету. Тако сад имамо војску аутора - драматурга који нешто пишу, дописују, преправљају, преписују. Тек на одјавним шпицама се види да су то формати, са откупљеним ауторским правима.

Увелико су у оптицају формати. Кажу, ништа необично, тако је то у свету. „Експлозија” играног програма донела је нове приче, нове јунаке. Али са становништва аутентичности поставља се питање: да ли је то квалитетно и добро, да ли то унапређује нашу литерарну сцену, филмску и телевизијску продукцију? Или је на нивоу имитирања других?

О томе разговарамо са драматурзима Зорицом Цвијетић-Тодоровић и Ђорђем Милосављевићем, професором ФДУ-а Небојшом Ромчевићем, сестрама Светланом Дрињаковић, продуцентом и директором „Смарт” продукције, и Љиљаном Несторовић, главним драматургом серије „Истине и лажи”.

Ђорђе Милосављевић (Фото Л. Ковачевић Јовановић)

Директан улазак

Недавно је окончано емитовање пете сезоне „Војне академије” на чијем се писању сценарија смењивало више домаћих писаца. Продукција „Нира” не искључује и шесту сезону. Зорици Цвијетић-Тодоровић је „Војна акдемија” први изазов и велика школа за будуће пројекте. За њу су домаће серије по оригиналним идејама од велике важности, противник је серија по лиценци, јер су у њима писци лишени ауторске слободе.

– Колико је добро преправљати туђе текстове и ма колико се трудили да их прилагодимо нашем менталитету, никада се не може постићи аутентичност као одраз наше културе и традиције. Као што сви знамо – копија никад не може бити оригинал – каже она.

Осим „Војне академије”, Зорица Цвијетић-Тодоровић је у своју биографију уписала и награђивану емисију „Заборављени умови Србије”.

– Када ме је продуцент Небојша Гарић ангажовао да пишем за серију „Војна академија”, била сам пуна ентузијазма, јер су ми се као младом писцу отворила врата за директан улазак у професију и то баш на теми која ме је одувек привлачила – милитаризам. Али, на мене је пало и бреме одговорности јер требало је написати сценарио који ће задовољити укус и публике и војске, избећи грешку у писању стручних војних сцена (команди, наоружања и опреме и, уопште, војне организације). Стога сам, пре почетка, спровела вишемесечно истраживање. Одлазила сам на јутарње смотре, посматрала вежбе, присуствовала настави, разговарала са кадетима и њиховим старешинама, чија ми је помоћ била драгоцена. Била сам фасцинирана када сам се уверила да наша војска и данас има исте оне моралне вредности које су постојале некада а то су част, храброст, чојство, патриотизам. Да су врхунски обучени и организовани као беспрекорна машина. У овом времену егоизма и аутархије где је сваки појединац држава за себе, где се губи осећај заједништва и љубави било које врсте, таква војска служи за углед и понос.

Кукавичје јаје

Сценариста, редитељ, писац романа и стрипова, Ђорђе Милосављевић је један од најплоднијих савремених аутора за филм и телевизију. Посебно се показао успешним у адаптацијама романа. Заводљив је свет његових серија какве су „Јагодићи”, „Мирис кише на Балкану”, „Цват липе на Балкану” где је показао вештину узбудљивог комбиновања жанрова и савременог погледа на историју. Сарађивао је на ТВ серијама према домаћим класицима: „Вере и завере” Александра Тишме, „Чизмаши” Драгослава Михаиловића, „Корени” Добрице Ћосића. Сада, потписује оригинални сценарио за „Тајкуна”. За лиценциране серије каже да су као кукавичје јаје, који се „уваљује” туђим културама, те да нема лепо мишљење о овим „производима”.

– Уместо да имамо своје, оригинално, ми се сада китимо лиценцираним производима, који по квалитету никада не подсећају на оригинал. Оно што се добија таквом обрадом не припада никоме, нема аутентичну боју. Није било примера, бар досад, да се из тога изроди нешто што надмашује узорак – каже Ђорђе Милосављевић.

Сазнајемо, тренутно пише серију „Забран”, која ускоро треба да се реализује.

– То је мешавина трилера и савремене приче, дешава се на српском селу, па је то чини мало егзотичном. То је сценарио који ми је јако драг и, верујем, да ће бити занимљива серија.

Још каже да има велика очекивања од „Тајкуна”, за коју је написао сценарио. Према његовом мишљењу, ова серија може да се мери са било којим светским производом. Претпоставља да ће је пратити одређена контроверза, с чим је од старта рачунато, с обзиром да је тема провокативна и да није сасвим пријатна...

– Лиценциране серије су жаргонски речено треш, нису добре, не могу да се пореде са изворним творевинама, а у нашој култури изгледају страно. Накалемљено. Види се да то није направљено за нас.

Светлана Дрињаковић (Фото Н. Неговановић)

Јединствене теленовеле

Сасвим другачијег мишљења је Светлана Дрињаковић, продуцент и власник „Смарт” продукције. Минуле три године њена продуцентска кућа радила је три игране серије по лиценци, од којих је завршено емитовање „Истине и лажи” (и најављен је њен наставак). Постигла је велику гледаност. Објашњава како је до нас стигла ова серија.

– „Истине и лажи” је адаптирана по аргентинској теленовели Себастијана Ортега. Продата је на пет, шест адреса. Што се тиче „Игре судбине” и „Тате”, које се приказују радним данима на Прва ТВ, обе су, такође, римејк аргентинских серија, с тим да „Тате” радимо по словачкој верзији. „Игра судбине” је такође рађена и у Грчкој али ми је радимо по оригиналној аргентинској верзији.

Шта им је заједничко? Све су настале у Јужној Америци, која је мека теленовела са традицијом дужом од шездесет година. Њихове теленовеле су доведене до перфекције, имају јединствену матрицу, уходан је темпо писања сценарија и динамика снимања. Имају доказану магију за публику

Ипак, Светлана Дрињаковић не негира таленат наших аутора.

– Мислим да би могли и сами да пишемо и продајемо серије, иако смо мала земља. То могу да кажем јер сарађујем са талентованим писцима на прерађивању страних серија. Чак, после искуства које сам, својевремено, имала са „Вратиће се роде“ можда бих смела, сада, да се упустим у ту авантуру. Али, морам рећи да је главна линија приче, коју узимамо из оригиналног сценарија преузетог формата, велико олакшање за ову брзину снимања. Само на тексту, сигурно би две године сваки писац морао да ради, то одговорно тврдим. Узгред, важно је рећи за ове формате да се ми, не држимо само основне приче. Много тога избацујемо, а локалног убацујемо, више рукаваца и ликова са стране додајемо да освежимо причу, гледамо да је локализујемо до крајњих граница јер колико год та прича била универзална, видимо по обрадама у дугим земљама, ипак свака земља и сваки народ имају своје одлике за препознавање.

У ципелама главних јунакама

За главног сценаристу серије „Истине и лажи”, Љиљану Несторовић ово је било први сусрет са сценаристичким радом. Студирала је биохемију, а бавила се новинарством, најпре на НТВ студио Б потом и на БК ТВ, где је водила некада популарну „Пирамиду”. Била је и народни посланик и потпарол Социјалдемократске партије.

– Мој живот је везан за писање. Била сам новинар, бавила се политиком – прича Љиљана Несторовић. – Ово је заокружење мог искуства, стеченог бавећи се разним професијама а прераслог у смелост да се латим овог посла.

После 334 епизода, каже да је прерађивање и писање тежак посао.

– Док пишете један пројекат, који се дуго ради, стално сте у контакту са својим ликовима ако заиста хоћете да урадите најбоље. Искључујете спољни свет, имате у глави све, од првог до последњег кадра. Улазила сам у ципеле својих јунака, Илије Исидоровића, Марине Божић... Да би разумела како се осећају. Морате да будете јако стрпљиви са својим јунацима и морате да их буквално познајете, од ујутра до вечери. Живите њихов живот, напомиње Љиљана Несторовић.

Немамо писце

У овим околностима, професор Факултета драмских уметности, драмски писац Небојша Ромчевић, најпре, каже да је велика одговорност на државној телевизији и да њен посао није да буде исплатива, јер је субвенционисана и једина је дужна да, по сваку цену, задржава квалитет. То да се хвали државна телевизија да је гледанија од других, то није добра препорука.

– Јавни сервис има различите циљеве у телевизијском дискурсу... У озбиљним земљама зна се шта може шта не може да се приказује на телевизији. То што имате приватну телевизију, то је ваша кућна забава. Сада смо у једној фази хиперпродукције што је за нас добро, али генерално гледано не видим рачуницу. Толико новца нема у маркетингу. Што се квалитета тиче немамо никога ко ће да каже шта је квалитетно. Не постоји објективан критеријум. Чак имамо ситуацију да професионалци кажу да је нешто треш, али то публика гледа са одушевљењем. Дошло је до раслојавања у великим размерама.

Иначе, минулих три, четири година смо имали доста лиценцираних серија. Неке су лепо прошле, неке лоше. У процесу „опскрбљавања програма” продуценти купују другоразредне производе. То је чак и добро дошло јер ми немамо писце. Код нас је телевизијска продукција остала у 1975. години. Ту се још увек не схвата ко коси а ко воду носи.  Код нас, ко донеси новац тај одлучује. Најчешће, нису то људи који знају него који умеју, закључује Небојша Ромчевић.

Закључка нема. Због проглашења пандемије корона вируса и увођења ванредног стања у земљи, продукциони точак је стао. Верујемо, само на кратко.

Најомиљенији тата

Телевизија укида границе између реалности и илузија. Прича Светлана Дрињаковић: – Глумац Миљан Прља, који у „Татама” игра самохраног оца, од почетка ми је говорио: „Јао, много ми је неодређен лик. Не знам шта да радим”. Рекла сам му: „То се теби као глумцу само чини зато што си у тој ситуацији да мораш тако тежак лик да носиш, а ја ћу ти рећи – бићеш најомиљенији тата“.

У међувремену, на инстаграму је стварно постао најомиљени тата. Срела сам га у гардероби и каже ми: „Честитам вам као продуценту, догодило се оно што сте ми рекли. Пре неки дан био сам са мојим дететом на пијаци и прилази ми једна баба: „Бре, што ти трпиш ону ташту онолико?! Јеси ли ти нормалан. Отерај је из куће”. А онда се окренула и зачуђено рекла: И ово је твоје дете? Значи, имаш их двоје...”.

Коментари1
112e4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

роксанда
ово ме подсећа на превару читалачке публике која верује да чита Достојевског, све читајући прекројена и цензурисана дела највећег писца на свету, сервирана као саката недоношчад од књига у издању "Рада" и других...Док не виде оригинална издања од 1920 и неке године, и схвате колико су закинути у самој сржи генијалности тог писца, кога и данас користе као референтну литературу и на студијама Теологије у свету! Али не и код нас! јер ауторско право не важи, нити све што је оригинално... изгледа.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља