субота, 06.06.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 11.05.2020. у 19:00 Александар Апостоловски

Збогом, ванредно стање

Парадоксално је, али 52 дана заточеништва били су истовремено и дар и опомена. Добили смо вишак времена за себе и најближе, али ћемо и тај кредит потрошити. Трка почиње

Што се живи брже, живи се краће, тако да по тој теорији, није је смислио Аjнштајн, него Тирке, убрзање времена исто је и што сабијање живота у пресовану лименку „кока-коле”. Што је људски век биолошки дужи, он је, суштински, све краћи јер је, махом, испуњен тривијалностима. Александар Македонски је умро у 32. години, ширећи своје царство од Грчке све до западне Индије. Ваљда је желео да сазна где је крај света. Данас су тридесетдвогодишњаци срећни када имају посао за стално, живе код родитеља и, углавном по кафићима, распредају о смислу живота. Филозофска мисао тих Хегела своди се на два проблема: да ли да збришу у Немачку или да се учлане у неку од странака, пожељно је владајућу. Они височији, имају чему да се надају. Не требају им мердевине док лепе плакате. Онда се пред зору врате кући, где их чека забринута мајка. Уместо цуцле, да им хладну вечеру која се претворила у доручак. Да ли је онда Александар Велики заправо умро у дубокој старости?

Ако је цар Лазар, кад је пошао на Косово равно, имао нешто више од 50 година и за оно време био оронули старац, данас његови вршњаци одлазе у теретане, трче по траци, не схватајући да све време, бројећи километре, заправо стоје у месту. Неки одлазе и код козметичара, како би изгледали савршено, трчећи са састанка на састанак који су, углавном, испразни. У низу спринтова за преживљавањем, каријером или планинарењу на друштвеној лествици, што је узгред узалудан напор јер је немогуће победити силу гравитације, низ таквих примерака нема времена да размисли куда заправо јурца. Наиме, заспу дружећи се с даљинским. Зато не примећујући да им глава поприма обрисе ел-це-де телевизора. Да ли цурење сопственог времена, дакле живота, води ка срећнијој будућности или смо заправо одавно на крају живота, иако ЕКГ каже другачије?

Ванредно стање, по званичном календару, трајало је 52 дана. Док је трајало, чинило се да траје читаву вечност. Данас ми се чини да га није ни било. Шта сам то пропустио? Вирус је замрзнуо оне који су имали срећу да не оболе. Да ли нас је опаметио? Мање је битно да ли ће судије Уставног суда, када оцењују да ли је поштован Устав када је оно донето без заседања Скупштине, смети да погледају у највиши правни акт дуже од три секунде, а да црвенећи не спусте поглед на своје лаковане ципеле.

Заробљен у стану нисам могао да погледам у две ствари: вагу и огледало. Ако ме није убила корона, одраз у огледалу би завршио посао. Сазнао сам неколико драгоцених вести. Кум кога сам венчао, знамо се од првог разреда основне школе, делило нас је неколико клупа, купио је пре неколико година кућу у Бечмену и тамо живи. Сазнао сам још нешто. Његов млађи син уписао је факултет. Током редовног стања нисмо имали времена да се чујемо. Јурцали смо ка никуда.

,

Драган Стојановић

Ко би рекао да имам толико кумова? И они су признали да су се забројали кад смо се чули. Није чудо да ми је мобилни цркô. Издао ме је када је најпотребнији. Срећом, ћерка ме подсетила да има свој, резервни. Дала ми га је, уз затезну камату, оних 100 евра које Вучић баца из хеликоптера. Потом је лаптоп, информатичка душа продана, почео да отказује послушност. У време редовно купио бих нови. Сада сам, као Харе Кришна, без стреса да ћу закаснити не знам тачно где, спокојно чекао његово вишесатно ресетовање. Пре 52 дана извршио бих харакири.

Пријао ми је осећај док сам шетао бишона током полицијског часа. У мрачној, пустој улици ризикујем хапшење због кученцета који изгледа као плишана играчка на батерије. Нека овај мој израз побуне остане међу нама. Али нисам имао други избор. Бафијева сатница није се поклапала с полицијском. Тако мали, а лаје као шарпланинац. Потом цвили и гледа ме болећиво у очи. Кварно псето, хоће да ме отера на робију, помислио сам кад сам кренуо у акцију први пут. После се човек навикне.

Тада сам схватио ко је на повоцу. Неколико комшија такође се бавило илегалним, кучкарским авантуризмом. Ходали смо тихо, пажљиво мотрећи да не наиђе патрола. Пси су осећали да нешто није у реду, док су њушкали по земљи, свом гуглу, прикупљајући информације из спољнег света: псеће трачеве, муке и радости, трагове женке. Њихови инстинкти су снажнији и искренији од људских. Нису лајали како нас не би одали. Приметио сам још нешто, у мрклој ноћи. Пацификација и феминизација мушког рода има неколико појавних облика, али је једна од највидљивијих та што за кућне љубимце, уместо немачких овчара, бирамо малецне, беле псиће.

Коначно сам, овако матор, открио да и мушкарци мажу кремом руке. Толико сам их прао да ми је кожа попуцала, па сам помислио да корона удара и на кожу. Ако којим случајем почнем да чупам обрве, отићи ћу сам у полицију.

Као да је сат био заустављен. Да ли су прошла 52 дана или 52 недеље? Часовници и календари не приказују реално време, већ је оно обична илузија. Сада је стање редовно. Београдске улице су закрчене као да су сви кренули на Вудсток. Избила је туча испред Скупштине, позиви на састанке почињу. За који дан сви ће заборавити на социјално дистанцирање и почеће да се грле и љубе, држећи се обичајног права у Срба. Грлећи вас, уз традиционални поздрав „љуби те брат”, пазите да ли вам је нож већ заривен у леђа.

Парадоксално је, али 52 дана заточеништва били су истовремено и дар и опомена. Добили смо вишак времена за себе и најближе, али ћемо и тај кредит брзо потрошити. Заробљени, били смо никад слободнији, сами са собом!

Збогом, ванредно стање, трка почиње!

Коментари6
8374f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vladimir Aleksić
Pametno
Bojsa
U duhu clanka, mali psi i zive duze, po ljudskom vremenu 30-40 godina. Svaka cast autoru da nije otisao u politicke vode, mislim da imamo dovoljno takvih pogleda u samom narodu. Voleo bih da se svi kolumnisti drze karikature onoga sto je Srbiji i srpskom narodu doneo visepartijski sistem, a ne samih partija i strana. Delimo se u porodici, delimo se u sportu, u navikama, da li nam treba da se delimo i po strankama. Ili su stranke iskonski zov nazad u plemensku pripadnost?
Горан
Хвала Апостоле,одавно се нисам овако насмејао !
Irene
Autorova predstava idealnog muskarca kao fizicki jakog, aktivnog i agresivnog (nemacki ovcar) i prosecne zene kao slatke, bezopasne i miroljubive (malecna bela kuca) je .... hm.... interesantno.
Irene
Kataklizma... govorio je o PACIFIKACIJI i FEMINIZACIJI muskog roda time sto muskarci sada preferisu malecne bele kuce umesto nemackih ovcara. To nije bukvalno poredjenje nego putem stilske figure.
Kataklizma komunizma
Gospodin Apostolovski ni u jednom trenutku nije poredio muskarce sa psima, niti spominjao zene. Vas komentar, u kome sebe poredite sa zanskim psom, je iskljucivo vas nezavisni doprinos, samo inspirisan njegovim tekstom.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља