петак, 29.05.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 20.05.2020. у 22:13 Мирјана Сретеновић
ПОСЛЕ ИЗОЛАЦИЈЕ: КОСТА БУНУШЕВАЦ, сликар

На једном тасу цео свет, на другом микробиће

Та немоћ је историјски добро позната, чекало се да пустошење прође у коме је једини лек било завлачење у мишју рупу
Коста Бунушевац (Фото Д. Јевремовић)

Још један дан хипнозе ништавилом, или повратак у мир празнине, ко неки мелем делује. Нема данас, нема сутра, нема мисли, нема планова, нема „ја желим”, нема „куда”, нема „где”, мир ничим помућен, чисто трајање, чиста бит, каже сликар Коста Бунушевац поводом живота у карантину и са нама дели остала промишљања поводом пандемије.

‒ Живело се и радило увек заједно, онда се рој заразио и заједништво је нестало, молекул се разбио у атоме који се ослободише неуспешне молекуларне форме. Распад заједништва није се десио у потпуности, али очигледно иде ка томе, јер заразе су трајне у разним видовима и своје дејство нештедимице испољавају. Овог пута природа је показала своју убитачну моћ указујући на слабост човека у застрашујућим сразмерама ‒ говори наш познати сликар.

Осећање немоћи, како сматра, требало би да примора човека да размисли о својој насилничкој самоуверености да контролише свој живот са илузијом без последица. А последице су бројне, захукталост технологије и науке се не осврће, не пита шта такав приступ чини планети и самом себи, примећује овај аутор.

‒ То је стари библијски парадокс, до сада нерешив, када човек почини неко зло, на питање „шта то уради човече”, одговор је дубок и мрачан, „не знам”. То незнање је печат наше судбине. Мој живот у суморним околностима ове земље одвија се у форми градског монаха забављеног, посвећеног сликарству и уметности, територија инкогнита у којој сам једини становник, окружен чудима које сам створио. Волео бих да та дела покажем људима, али ово време тешког пораза заборавило је да сунце сија и да је човек носилац те светлости.

Мој живот у суморним околностима ове земље одвија се у форми градског монаха посвећеног сликарству и уметности

Бунушевац наглашава да након хаварије, „као што то увек бива, следи обнова са истим погрешним ставовима, који ће извесно узроковати нове хаварије и тако од једне до друге у ко зна какву будућност”.

‒ Силе дуалног живота у добро познатој досади, одржавају свој процес системом борбе супротности која егзистенцију чини изузетно напорном и узнемирујућом. Питање је колико ти напори и стрепње узрокују пад и нарушавање имуног система. Пад је очигледан ако погледамо разарајуће дејство вируса на човека и немоћ одбране, без обзира на велелепност научних достигнућа, која немају ефикасну моћ да савладају тајну и мистерију једног микроорганизма, гле чуда, којег су чак и снимили да га гледамо сваки дан. На једном тасу ваге је маса цивилизације непобедивог садржаја планетарне целокупности, на другом микробиће које има намеру да живи као и сви живи створови, налази своје станиште у човеку, храни се њиме и тиме га уништава. Начин на који то ради је болан, застрашујући и трагичан. Остаје мук, питања висе у ваздуху, сва људска мудрост је без сувислог одговора. Та немоћ је историјски добро позната, чекало се да пустошење прође у коме је једини лек било завлачење у мишју рупу, живећи мишји живот. Живот је тајна у буквалном смислу ‒ збори наш саговорник.

Он сматра да се знање човека о себи и животу налази на нивоу дечијег узраста и он тешко излази на крај са разумевањем тих појава.

‒ Вирус који долази из спољне средине има неко импровизовано објашњење, чије последице су, хтели или не, неизбежне. Исто тако су ужаси које чини човек човеку у дубинама историје пошаст неупоредиво обимнија од питања зашто човек мора да убије човека. Ратне епидемије имају свој рационални смисао који се очитује на вековној законитости поделе људи на пријатеље и непријатеље, и већ се зна шта следи. Лек за спречавање ратне пандемије не постоји, већ се сукоб, након хиљада жртава решавао некаквим срамним примирјем које је трајало до следеће прилике. Медицина се сусреће са бројним нејасним болестима, сналазећи се како уме и зна, а после свега статистика на суров начин израчунава бројеве који обелодањују перманентне неуспехе и покушаје. Болести имају поражавајући статус за који нема лека, или има, који се праве на „отприлике” да ће деловати ‒ примећује Бунушевац.

Према његовим речима, живот се одвија у страху од могућих појава, „верујући да баш мене неће докачити рачун вероватноће, појаве које се зову рат, болест и криминал”.

‒ У тој стварности постоји и она друга страна човека способног да створи уметност која надилази свеопшту истину таме и зла. Та страна одржава лабави еквилибријум између добра и зла, стварајући дела која доносе присуство светлости. Могући лек тиче се простора где је уметност она сила која може да пружи делиће мира у човекову тешко повређену душу. Историјски, уметност је била служавка која је улепшавала и забављала свет таме и зла, постепено губећи своје суштинске атрибуте, тајну креације, коју су преузеле технолошке, лаке конструкције за по један дан, испразне догодовштине поистовећене са намерама оних који су задужени да знају какав овај свет треба да буде.

Коментари6
a3a92
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Mirjana M.
Odavno nisam pročitala ovako jezgrovit i bolno tačan tekst. Bravo goospodine Kosta!
Нада Ласкер
Невино оптужени вирус који се претворио о предмет култа ништавила.
Бранислав Г. Ромчевић
Вирус се не храни човеком! Он само настоји да оствари с њим симбиотички однос - да се у њему настани и битише (не трошећи, притом, човекове ресурсе!).
Boris
@Бранислав Г. Ромчевић Recite to malariji, hivu, eboli...
Bogdan Miscevic
Браво Коста! Све ово што си рекао је изванредно јасно и тачно, а по обичају, на овако сјајне осврте неће бити коментара. Духовно и физички смо лењи, и то је то. Из Балтимора поздравља те сликар Богдан Мишчевић.
e sad je kosti mnogo lakse...
komentarisati ovaj tekst je isto sto i pevati posle pavarotija...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља