среда, 15.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 25.05.2020. у 17:30 Љиљана Петровић
ИЗАЗОВИ САВРЕМЕНОГ НОВИНАРСТВА

Желим да мање грешим

Толико сам имао добрих прилика у каријери да би било крајње дрско да имам још жеља. Највећа ми је да што мање грешим, каже Зоран Станојевић, дугогодишњи новинар и уредник у РТС-у који сада уређује интернет портала Јавног сервиса Србије
(Фотографије РТС/Г. ­Јовић)

Највреднија ствар коју новинар има је име, односно лик и глас. С временом научи колико је важно да се о томe одговорно брине. Тако размишља Зоран Станојевић. Његова амбиција и свестраност водиле су га на разне стране, почео је као средњошколац у „Омладинским новинама”, деведесетих година радио за америчку мрежу Ен-Би-Си у Србији, Босни и на Косову. Био је и продуцент и репортер BBC World service у оквиру секције на српском језику, 2002. Минулих тринаест година запослен је у РТС-у. Уређивао је и водио популарне информативне емисије „Око” и „Тако стоје ствари”. Добитник је награда „Димитрије Давидовић” за уредника године 2009. и „Прес витез – Милоје Мића Орловић” (2016). У фебруару је, у име РТС-а, добио и награду часописа „Писи прес” за најбољи сајт, на чијем челу је већ извесно време.

„Ко жели да опстане у овој струци мора да научи шта је то онлајн новинарство...“

Шта је пресудило да постанете први човек интернет портала Јавног сервиса Србије?

- Био сам активно укључен у озбиљан редизајн интернет портала РТС-а још 2007. године, тако да сам стално био релативно близу те редакције. Пратим онлајн новинарство већ 25 година, што помало звучи застрашујуће јер у редакцији имамо новинаре с мање година живота – каже наш саговорник, који је недавно водио веома запажен разговор са председником Србије Александром Вучићем.

Како сте доживели тај премештај, с обзиром да сте утемељили, уређивали и водили две веома гледане емисије – „Тако ствари стоје” и „Око магазин”?

- Не бих фаворизовао телевизију, нарочито у данашње време када је најављено да ће се, рецимо, за „Оскара” убудуће равноправно са биоскопским такмичити филмови премијерно објављени на интернету. Ко жели да опстане у новинарству мора да научи шта је то онлајн новинарство, а оно се мења свакодневно. Имам амбицију да радим новинарски посао још неко време тако да није било тешко донети одлуку када се указала прилика да уређујем интернет портал РТС-а. Уосталом, „тиражи” новинских портала данас су већи од штампаних, само је питање времена када ће и гледаност телевизије бити угрожена. Мени је важније било како ће редакција мене да доживи.

У чему се разликују те две врсте уређивања и вођења?

- Највећа разлика је у томе што на интернету правила тек настају, искуство је веома танко и дешава се да учиш од почетника, јер они боље разумеју медиј, „рођени” су на интернету. Они су домаћини, ми старији им дођемо као неки дигитални мигранти.

Важите за новинара који је упућен у ИТ збивања? У којој мери се на новом послу ослањате на вишегодишње писање у „Времену”.

- Рубрика „Навигатор” ће ускоро обележити двадесет година постојања и са мањим паузама пишем је сваке недеље. Мени је значајна, јер ме одржава у форми, тера ме да пратим шта се дешава у том свету. Али, то је као да сам био спортски новинар, а сада су ме поставили за тренера. Другачији је утицај и одговорност.

Да ли сте сами бирали сараднике и где ћете радити?

- Интернет портал је део Информативног програма РТС-а и у тим оквирима се креће. Нема надзирања, али има много договарања и саветовања са свима. Екипа је формирана током последњих десетак година и одлично вођена од ранијег уредника Љубише Обрадовића и Радета Мароевића који је и даље ту. Ја сам придодао неколико колегиница и колега и не заустављам се у амбицијама, јер се интернет шири и све више преклапа са другим медијима, да не кажем баш да их преклапа. Што се тиче радног простора, то је идеја која постоји већ дуго, а прошле године је реализована. Безмало цео Информативни програм смештен је на једном спрату, практично у истој просторији. Додуше, нова правила која намеће коронавирус мало нас спотичу, тако да сада тражимо начин да паралелно радимо у заједничком физичком и дигиталном простору. Рецимо, цела интернет редакција је током ванредног стања радила од куће, а никада нисмо имали већу и бржу производњу вести. То је невероватно и неочекивано искуство. Знао сам да је то технички могуће, али сасвим друго је када то стварно испробаш и видиш да ради и боље него што си мислио да ће. Сада размишљамо како да оно најбоље усвојимо за стално.

Хоће ли интернет потпуно потиснути телевизију?

- Неће је потиснути већ ће је променити. То неће бити велика промена за гледаоца, имаће већи и бољи избор, али начин на који настају садржаји биће потпуно другачији. И неће бити предности „националних фреквенција“, све ће бити равноправно када је начин емитовања у питању. Неће бити необично да неки, рецимо, „јутјубер” буде гледанији од емисија неке велике продукцијске куће. Онда ће га велики купити јер такво стање није одрживо на дужи рок, а паре су паре. Уосталом, крајем осамдесетих имали смо само Први и Други програм, даљински управљач није био значајна справа, више је био штос. За десетак година неће нам бити јасно како то да нам је мењање канала било прихватљиво искуство.

Ових дана многи помињу 5Г мрежу у ружном светлу. Колико су такве тврдње поткрепљене поузданим доказима?

- Не успевам да проникнем у мотиве тог маркетинга, још ми је теже да схватим зашто се то тако лепо прима код неких људи, ако знамо да 5Г ради на истој фреквенцији као и кућни вајфај. Сећам се да су се људи пре тридесетак година плашили микроталасне рерне, па је то временом престало. Уосталом, у становима већ имате изворе инфрацрвеног зрачења које је у већим количинама смртоносно. Говорим о радијаторима, рернама и ринглама. Хоћу рећи да када се преведе на разумљив језик људи престану да се плаше, мислим да је то пропуст оних који развијају мобилне мреже. Компликовано објашњавају.

Често се ухватите тема које, такав је утисак, други нерадо прихватају. Већ сте стекли углед новинара-уредника за ванредне ситуације.

- Пре бих рекао да сам временом од клинца у редакцији, што сам већи део каријере био, стигао до статуса ветерана. Много тога сам прошао, оседео сам, ставио наочаре, нога ми је више на кочници него на гасу што ме све чини сигурнијим избором када се нешто ванредно дешава. Телевизија увек тражи више ватре, али када већ имаш пожар онда ти треба неко ко не долива уље.

Како се у свему томе сналазите – од предизборних разговара, преко међународних догађаја до пандемије корона вируса?

- Проводим превише времена на компјутеру и мобилном телефону и пратим све живо тако да сам прилично у току са разним темама. Трудим се да делегирам посао и знам да људи с којима радим могу без мене да ураде све што треба и како треба. Повремено их подсетим да постојим.

С ким најлакше разговарате: политичарем, научником или уметником?

- Са сваким ко има нешто корисно или занимљиво да каже. На мени је да разговору дам ритам.

Јесте ли сваки пут задовољни исходом сусрета с гостима у студију? Колико сте се пута накнадно сетили да сте могли још нешто да га приупитате?

- Увек преостану нека лепа, а непостављена питања. Водим рачуна да поставим она за која мислим да су најважнија, а остало зависи од времена. Више ме брине то да немам довољно питања него да их имам превише, а дешавало ми се. Као што ми се дешавало да разговор лоше водим, сечем саговорнике где не треба, не слушам пажљиво, то дуже памтим и више анализирам.

Коју жељу још нисте остварили у досадашњем новинарско-уредничком послу?

- Толико сам имао добрих прилика у каријери да би било крајње дрско да имам још жеља. Највећа ми је жеља да што мање грешим.

Шта данас највише недостаје домаћим ТВ програмима?

- Данас нам највише недостаје спорт. Ово је требало да буде олимпијска година. Надам се да ће то брзо да се реши, али мало стрепим од спортских такмичења пред камерама без живе публике.

Коментари1
5e7e9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dragan Jovic
Svaka cast Zoranu Uvek gledam njegove emisije stvarno ume sa sagovornicima Bez obzira koj je sagovornik i kog nivoa Treba njegove kolege da se trude da od njega uce

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља