уторак, 14.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 12.06.2020. у 09:59 Даринка Васојевић
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Моје комшије из ризорта

Сећам се старије госпође из Мелбурна, која ми је показала слику нашег ризорта из 1985. године, када је саграђен, пре 35 година. Она је на слици изгледала као девојчица. Импресивно је да зграда изгледа данас исто као пре 35 година. Велика, лепа, дугачка, на три спрата са црвеним кровом и дивним балконима на обе стране.
Фото Пиксабеј

Када смо купили апартман у срцу Сурферског Раја пре 15 година, менаџери зграде били су Мери и њен супруг. Његово име нисмо ни знали јер је Мери била главна, а он је био као њена сенка. Кад смо дошли, нису желели ни „добро јутро” да кажу. Знали су да ћемо у стану да живимо, да га нећемо издавати и нису били заинтересовани за неки контакт. У почетку ми је то било чудно али сам се временом навикла. Ни ми од њих ништа нисмо очекивали.

Обоје су волели да пију. Предвече, кад би затворили рецепцију, седали би на своју терасу у приземљу и одмах узимали винске чаше у руке. Остала ми је у сећању жива слика како њих двоје подупиру једно друго, док шетају баштом у касне сате баштом, држећи по флашу у рукама. Тако су одлазили у посете неком од станара, њихових пријатеља.

Срећом, релативно брзо су продали овај бизнис и нестали без трага. Чланови кућног савета тражили су их желећи да поврате новац, који су Мери и њен муж узели а послове нису одрадили. Нестали су и нико их више није тражио.

Стигли су нови менаџери Дејвид и Кајли, отац и кћерка. Кајли је била изразито висока, млада девојка, личила је на оца, а била је веома тачна, спретна и комуникативна. Она је обављала све административне послове,  издавање станова гостима и станарима.

Тата је обављао остале послове, одржавао велику башту, пуну прелепих палми које су ту расле тридесетак година. Дејвид је био крупан и врло осетљив. Кад би понекад чуо неку буку „несташних” гостију, скакао би одмах на ноге и одлазио право на место догађања. Чини ми се да су сви имали страхопоштовање према њему. У првом реду због његове појаве. И бука би се стишала за тренутак, а он би се вратио на своју терасу.

Поглед на Златну обалу у Аустралији (Фото Пиксабеј)

Његова супруга Мјуриел, била је још осетљивија на буку. Једном ми се поверила да има озбиљних тешкоћа са спавањем и да мора да стави тампоне у уши како би могла да заспи.

После четири године, и они су изненада продали бизнис и отишли. Кајли и њен вереник, боди гард, одселили су се у јужну Аустралију. Повели су и белу пудлицу са собом. Више ништа о њима нисмо чули.

Трећи менаџери у нашем ризорту били су брачни пар Ален и Ерика. Имали су белу персијску мачку са плавим очима, која би се испружила и тако релаксирано заспала на белом кожном двоседу.

Ален је био лењ и неповерљив човек. И сам је признао да не воли много људе  и да му је најлепше било док је у свом броду крстарио морем, готово сам. Тако је провео последњих пет година, пре куповине овог бизниса. Мени је то изгледало само као покриће за празнину у његовом си-ви-у.

Насупрот њему, Ерика је била врло вредна жена. Мађарица пореклом, креативна, волела је лепе ствари и одлично је радила унутрашњи дизајн. Преуредила је и опремила њихов стан као и део око рецепције.

После четири-пет година, Ален и Ерика су се разишли и решили да продају бизнис. Сав терет пао је на Ерику. Успели су да продају и да свако крене својим путем. Ален са љубавницом, а Ерика сама. Стварно су били праве супротности. Питам се, како су и толико времена успели да проведу заједно.

Стигли су и нови менаџери, овога пута из Кине. Деда и баба су први дошли и уселили се у један од апартмана. Онда је дошао господин Чен и госпођа Џеи, а потом смо видели и њихову децу, младу кћерку Вики и високог, млађег сина, лепог, дечијег лица, кога смо звали „Беба“ док му нисмо знали име.

Господин Чен би се само осмехнуо и рекао „хелoу”. Енглески није знао иако је већ био 15 година у Аустралији и имао други, превознички бизнис. Госпођа Џеи знала је мало више, али се доста трудила и деловала је врло одлучно и храбро. У ствари, кћерка је водила бизнис, док се бавила и неким другим пословима. Она је одлично знала енглески и била је веома смирена и  пуна самопоуздања.

У апартману испод нашег живео је господин Мајк, као станар. Био је висок, црне косе, са лепим зеленим очима. Био је повучен, миран човек а ту је живео у 18 година. То смо сазнали када је одлазио. Живео је тихо, није имао много посетилаца и пријатеља.

Фото Пиксабеј

У последњој години пред одлазак посећивао га је чешће један пријатељ. Он је за разлику од Мајка, био гласан и сав драматичан. Глас му је био висок и пискав као глас неке птице. Кад би он дошао атмосфера у Мајковом стану би се променила у тренутку. Нисмо знали његово име али бисмо увек чули када се појави. Дали смо му име „цврчак”. Рекли бисмо, ”опет је цврчак ту” насмејали се.

Једнога дана на базену упознала сам сићушну, младу Украјинку. Негативна енергија је зрачила из сваке њене речи. Била је незадовољна са свим и свачим. И она је врло брзо отишла, не знам где.

Сећам се старије госпође из Мелбурна, која ми је показала слику нашег ризорта из 1985. године, када је саграђен, пре 35 година. Она је на слици изгледала као девојчица.

Импресивно је да зграда изгледа данас исто као пре 35 година. Велика, лепа, дугачка, на три спрата са црвеним кровом и дивним балконима на обе стране. Једино су наше палме порасле високо и надмашиле кров, а друго, ниже  растиње далеко је бујније него у почетку.

Наше прве комшије су са Новог Зеланда. Долазили су једном годишње да проведу две-три недеље одмора а остали део године би издавали стан. Прошле године рекли су нам да више неће долазити јер им је напорно да путују. Остарили су и желе да продају стан, ако њихова деца не одлуче да га преузму од њих.

Џон је био власник пет апартмана. Сви су га знали по његовом „бентлију” и по његовој великој антикварници која се редовно рекламирала на телевизији. И Џон је волео да пије. Био је већ прилично стар и једнога дана одлучио је да прода свих пет станова. Један по један, све их је продао. Потврдио се још једном као добар бизнисмен.

Лоренцо, Италијан и његов син имају три апартмана, које издају гостима, и увек имају пуно гостију.

У нашем ризорту никад није досадно. Увек се нешто догађа. Једни људи долазе на кратко и одлаза а други одаберу овај стил живота као своју кућу.

 

Даринка Васојевић, Голд Коуст, Аустралија

 

 

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна?
Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 
 

 

Коментари21
9a204
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Henri
Dosadno. Losa kopija Bukovskog.
Aotearoa
Bilo bi dobro da smo od ovog teksta mogli saznali sta to Darinka misli o njenom zivotu u "rizortu", kao i uopste o Australiji, a ne samo u stilu "rekla kazala" ponesto o komsijama i svakako sve o plejadi "live in" menadzera te zgrade !?
Momo
Daro,a oklen si ti?
dusan
svidja mi se , dinamican sled stvari , negde tamo daleko....tako nesto sto se desava i u mojoj zgradi, u beogradu.
Mira
Zanimljivo poredjenje. I tacno. U osnovi smo svi slicni mnogo vise nego sto zelimo da priznamo.
Irene
Neuctiva kritika u vecem delu komentara. Ne razumem zasto. Jedan citalac opisuje jedan resort i njegove stanovnike/goste tokom 1,5 decenije. Galerija likova me asocira na Balzakov opis gostiju pansionata u romanu Cica Gorio.
Irene
Kritika moze biti odmerena, obzirna, dobronamerna, konstruktivna, pedagoska, zasnovana na cinjenicama... Ili drukcija.
kako neuctiva?
Ne razumem gde ste videli neuctivu kritiku? Da je neuctiva, moderator je ne bi ni objavio. Kritika je ipak samo kritika. Zabranjeno je kritikovati?

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља