понедељак, 26.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 15.10.2020. у 18:00 Саво Штрбац
ПОГЛЕДИ

Сплитски глумац и плејбој, трговац смрћу

Никша Жупа је рођени Сплићанин и дугогодишњи позоришни руководилац, који је у другој половини осамдесетих радио као директор ХНК у Сплиту. Јавности је познат као продуцент свечаног отварања и затварања загребачке Универзијаде, одржане 1987. године, а затим је постао декан Академије драмских уметности у Загребу и директор Опере и Балета у Љубљани

Пре неки дан, 3. октобра, сплитска „Слободна Далмација” објавила је подужи интервју са словеначким новинаром Матејом Шурцом, који је пре неколико година заједно с колегом Блажом Згагом написао књигу-трилогију „У име државе” о кријумчарењу оружја и девиза за време ратова деведесетих прошлог века, у којој је највише пажње посвећено хрватском трговцу оружјем Никши Жупи, са чијом судбином сам се сусретао бавећи се проблемом несталих особа.

На хрватском списку несталих који је у мају 2002. предат српској страни налазила се и особа са следећим подацима: Никша Жупа, син Фране, рођен 9. јануара 1953. у Сплиту, нестао 31. јула 1994. у Пули.

Пошто сам присуствовао предаји тог списка у својству експерта у тадашњој Комисији Владе СРЈ за хуманитарна питања и нестала лица, питао сам представнике хрватске стране како очекују да им дамо податке о некоме ко је нестао у Пули, која је све време рата била под хрватском контролом и далеко од линије фронта.

Тајна „’Веритасовог’ ковчежића”: 1. августа 1994. изнад Плитвичких језера оборен је украјински авион „антонов 26”. Шта се налазило у металној кутији

Када су ми појаснили да је Жупа глумац и да је тог дана полетео с аеродрома у Пули у авиону за који се прича да је оборен изнад територије РСК, рекао сам им да је 1. августа 1994. изнад Плитвичких језера заиста оборен авион – украјински „антонов 26”, у којем је, по нашим тадашњим сазнањима, била посада од шест Украјинаца, те да смо сакупљене посмртне остатке (тешке око осам килограма) у металном ковчежићу и делове летелице крајем исте године предали представницима украјинског конзулата у Београду.

Шта је радио украјински авион са украјинским пилотима далеко од Украјине?

То смо дознали још те 1994. године из писмене и усмене комуникације с људима из украјинског конзулата у Београду, на чијем челу је био генерални конзул Вадим Примаченко. Касније је био амбасадор Украјине у Београду, а после тога у Љубљани. Од конзулата смо добили и имена чланова посаде: Шпорчко, Татаринов, Худорст, Бреславски, Њикитин и Мархињ, који је и изнајмио летелицу. Превозили су оружје за Армију БиХ са хрватских аеродрома Пула и Крк до аеродрома Ћоралићи код Бихаћа. За сваки прелет преко територије РСК добијали су по 5.000 долара. Авион је, око два сата иза поноћи, оборила ракетна батерија из састава Ракетне бригаде ПВО СВК. Пао је на шумовит и тешко приступачан део Мале Капеле, звани Ћоркова увала, близу Плитвичких језера.

Шта ће глумац у теретној летелици која ноћу из једне државе у другу превози оружје и муницију, летећи у забрањеној и по живот опасној зони?

Трагајући за одговором, још тада сам дошао до следећих података: Жупа је рођени Сплићанин и дугогодишњи позоришни руководилац, који је у другој половини осамдесетих радио као директор ХНК у Сплиту. Јавности је познат као продуцент свечаног отварања и затварања загребачке Универзијаде, одржане 1987. године, а затим је постао декан Академије драмских уметности у Загребу и директор Опере и Балета у Љубљани. Паралелно, већ од 1990, по налогу хрватске владе, укључио се у послове набавке оружја, који су у ондашњим условима међународног ембарга били све само не јавни и транспарентни. Познат је и као други супруг Ирене Пасарић, најбоље хрватске балерине.

Из поменутог интервјуа с Матејом Шурцом дознајем и да је Никша Жупа био врло утицајан трговац оружјем, јер је био један од блиских сарадника готово највећег трговца оружјем тада у Европи, Грка, Константина Дафермоса, чије је главно седиште било у Бечу; да је учествовао у бар два велика транспорта наоружања у Словенију, који су потом прослеђени у Хрватску и БиХ (један је чинило 13 камиона муниције и мина из албанске луке Драч, који су у Копар трајектом „Хорнбим” стигли 16. септембра 1992, а други – 32 контејнера с пешадијским наоружањем – доспео је бродом „Исланд” из украјинске луке Николајев). После његове погибије словеначки криминалистичари приликом претреса куће у којој је становао нашли су бројне понуде за наоружање и детаљну документацију о руским авионима „миг 21”, па чак и податке о балистичким ракетама „скад”.

У мају 2004. године „Веритасу” су се обратили и представници комисије Федерације БиХ за нестала лица, од којих сам сазнао да се у истом авиону са Жупом налазио и њихов пилот Самир Бегановић (27), који је, у недостатку радара, помагао украјинским пилотима у ноћној навигацији. Ускоро су ми се обратили и Самирови рођаци с молбом да им помогнемо да дођу до његових посмртних остатака (о чему сам у овој истој рубрици 24. новембра 2017. објавио текст „Украјински ’пси рата’”). Из наведеног интервјуа дознајем да се још није ушло у траг посмртним остацима из оног „’Веритасовог’ ковчежића”, за које се верује да би могли припадати и Жупи и Бегановићу, али и украјинским пилотима.

„Врло је необично да је Жупа прихватио да се укрца у ’антонов’ јер, према златном правилу, трговци оружјем никада не путују заједно с робом коју желе да продају, пошто се никад не зна хоће ли те приликом слетања чекати купац или полиција. Очито је био врло самоуверен, сигуран да му нико ништа не може, па чак ни артиљерија РСК, те је направио кобну грешку”, једна је од Шурцових констатација изнесених у поменутом интервјуу.

Ја бих додао да трговац илегалном, уз то и врло скупом и ризичном робом најчешће путује ради преузимања новца по правилу „из руке у руку”. Авион је оборен на повратку, након истовара терета. Ако је Жупа преузео паре, оне су заједно с авионом пале у тешко приступачне пределе Мале Капеле. Колико ми је познато, Срби никакве паре нису пронашли. А Хрвати? Шурц тврди да је посебна комисија Хрватске војске у пролеће 1996. обавила детаљну „криминалистичко-техничку истрагу” на месту пада авиона, али резултати за време писања његових књига (2011–2012) још нису били доступни јавности. Колико је мени познато, нису ни данас, а вероватно неће бити ни у догледно време.

Мислим да је велика заблуда трагати за „’Веритасовим’ ковчежићем” због идентификације и преузимања посмртних остатака најмање осам особа, колико их је приликом обарања било у авиону. Сва је прилика да се решење тог проблема (и још понешто) налази у „тајном” досијеу ХВ-а о резултатима увиђаја с места пада авиона.

Докутентационо-информациони центар „Веритас”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари16
7f2d4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Љуба Стојановић
Не треба тражити неке дубље (нпр. религијске) разлоге за ангажовање Украјинаца. Они су тих година били главни у свим шверцерским пословима. Сетите се филма "Црна мачка, бели мачор" и сцене куповине фрижидера са брода (украјинског). Извоз каблова у СССР па Русију ишао је преко Украјинске флоте преко Београда, па Панчева па Лома у Бугарској. Јесте да је после у луци Дњепропетровск могао да нестане не само вагон него и читава композиција воза. Значи, паре, никаква идеологија.
sloba car
Ne treba izgubiti iz vida ni Ukrajinu! Deo ukrajne koji se sada naziva Ukrajina je katolička zemlja, Ukrajinsko - poljski (katolički) bataljon je ostao čuven po zlu na Kosovu (Mitrovica), pa je jasnije i uloga Hrvatske kao katoličke zemlje u svemu tome. Baš se našli piloti iz Ukrajine i avion iz Ukrajine....Hvala Savo, samo češće obnarodujte šta imate, molim Vas...
Max
Zasto uporno mjesate babe i zabe. To sto je HR katolicka zemlja a jedan dio Ukrajinaca se izjasnjava katolicima ( preciznije grkokatolicima ) ne znaci apsolutno nista. Ako se vodite tom logikom kako mozete opravdati da su Rusi( pravoslavci) bili najveci liferant oruzja i municije Hrvatskoj. Dvije eskadrile Mig21,eskadrila letecih tvrdjava( Mi 24),eskadrila Mi 17,S300,rakete,vise od 40 miliona metaka za AK47... Ako je Jeljcin bio pijan nisu svi Rusi. Para vrti gdje burgija nece.
Marko Marković
Na teritoriji pod kontrolom Srba: "... smo sakupljene posmrtne ostatke (teške oko osam kilograma) u metalnom kovčežiću i delove letelice krajem iste godine predali predstavnicima ukrajinskog konzulata u Beogradu..." Kako je onda novac pao na teritorij pod kontrolom Hrvata ?
Asja
Kaze da "Срби никакве паре нису пронашли. А Хрвати? " Dakle Hrvati su to israzivali 96 kad su okupirali ili oslobodili Krainu ali nema nikakvih zvanicnih rezultata te istrage.
Леон Давидович
Све време рата енклава Бихаћ била у окружењу, а никада им није недостајало оружја и муниције. Јасно је колико су могли зарадити разни трговци оружјем које су допремали и копном и ваздухом. Само ето неко је и страдао , а то је сигурно била права реткост.
LaCosta
Sve je to posledica odluka nekoga ko je u svojim rukama drzao sudbinu rata na ovim prostorima. Enklava Bihac je po zakonima ratovanja morala biti zauzeta jos na pocetku sukoba ali to nije bilo predvidjeno pravilima igre jer bi uveliko poboljsalo srpsku situaciju na ratistu i omogucilo odrzivost RSK koja je bila osudjena na nestanak i pre nego sto je stvorena.
voja bankar
Opšte je poznato da se Savini tekstovi temelje na činjenicam i nepobitnim dokazima, kako o ovom slučaju tako uopšte o ratu 90-tih godina. Hvala Savo i da nam još dugo, dugo pišeš.
Мали Ђокица
@Srđan. Има и другачијих података, којима сам и сам на неки начин присуствовао. У јуну су Зенге убили Србина у околини Вуковара. А на дан 7. јула, дан устанка Срба (дежурао сам у студију), Зенге су напале и бомбардовале Србе у Борово селу. (Они су тражили помоћ а ја сам их, пошто сам једини био у студију, могао упутити само на милицију јер нисам имао ничији број телефона). И тако 4 месеца док их све нису протерали и док ЈНА није ушла у Вуковар. "Смокинг ган". Зна се ко је први потегао.
Славко
@Srdjan Разлика у односу на Олују, осим далеко мањег броја протераних? Нема је? Како је онда то Олуја легитимна војна акција, а не етничко чишћење? Осим, наравно, ако не тврдите да су Срби својевољно отишли, а да их нико није убијао, ни гранатирао?
Прикажи још одговора

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља