понедељак, 26.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 16.10.2020. у 20:15 Гордана Поповић
ИНТЕРВЈУ: ДЕЛФИН ДЕ ВИГАН, књижевница

Истинитост приче је комерцијални аргумент

У књижевности, као и у филму, приче „инспирисане стварним догађајима” данас су постале мамац за публику, чије воајерство је масовно пробуђено ријалити програмима и друштвеним мрежама
(Фото ЕPA/Sebastien Nogier)

Нисам још осетила потребу да пишем о ситуацији која нас је задесила због новог вируса, а која, како видимо, и даље траје и не види јој се крај,  чак ни да било шта коментаришем. Треба времена да се ствари слегну, па тек онда да их сагледам, каже награђивана француска књижевница, чији је роман „Према истинитој причи” недавно објављен и код нас у издању Лагуне у преводу Гордане Бреберине. Дело је овенчано наградама Ренодо и Гонкур гимназијалаца (2015), а по њему је Роман Полански 2017. године снимио истоимени филм.

Ова здравствена криза показала нам је ко је на првој линији фронта, ко ради за наше здравље, опстанак, удобност: медицински радници, касирке у супермаркетима, радници градске чистоће ...

Делфин де Виган се прославила романом „Но и ја” за који је добила Награду књижара у Француској 2008. године. Роман „Ништа не стоји на путу ноћи”, који је објавила 2011, донео јој је неколико признања, укључујући и награде Фнак и Ренодо гимназијалаца. Оба романа су такође објављена код нас.

Роман „Према истинитој причи” преведен је на 27 језика, а књижевна критика му приписује изванредну психолошку поставку приче у којој позната књижевница, опхрвана теретом успеха и у списатељској блокади, постаје малтене марионета у рукама друге, мање успешне ауторке, која своју манипулацију успешно маскира у пријатељство.

Према књижевним критичарима, овај роман је психолошки трилер, али он пре свега говори о граници између стварности и фикције. Сама Делфин де Виган каже да нема никакву теорију о томе да ли пише биографију, аутофикцију или фикцију и да је њена идеја била да помеша то двоје. Ипак, прво питање које читаоци постављају када прочитају овај роман гласи: да ли је реч о аутобиографији.

Ваша хероина је успешан писац, чак се и зове као ви - Делфин. Да ли се ви овде, у ствари, поигравате реалношћу и фикцијом?

Написала сам две аутобиографске књиге: „Дани без глади” и „Ништа не стоји на путу ноћи”. Али већина мојих књига су фикција. Често сам говорила да ме никакве категоризације или етикете не занимају. Увек ми делују помало редуктивно. „Према истинитој причи” је роман који се заиста поиграва кодовима трилера и аутофикције. То је књига која брише границе и тежи да читаоца натера да размишља о свом односу према читању: да ли приче морају да буду истините да би нас занимале? То је нека замка која се постепено затвара за читаоца као и за приповедача.

(Фото Delphine Jouandeau)

Други лик у роману Л. инстистира на реалности и месту које стварност данас заузима у књижевности, али и у филму и ТВ серијама. Чак тврди да данас сценаристи креирају хероје за које се људи везују и да се то више не дешава у књижевности. Какав је ваш став?

Л. има донекле екстремно поимање ствари које ја нужно не делим.

Верујем да сви имамо велику потребу за фикцијом. Чињеница је, међутим, да данас у књижевности, као и у филму, постоји велико интересовање за „истините приче” или оне „инспирисане стварним догађајима”. То је постао комерцијални аргумент, мамац за публику. Ријалити програми на телевизији и ширење друштвених мрежа масовно су пробудили воајере који чуче у свима нама. Чини ми се да су неки читаоци изгубили веру у сопствену способност да се заинтересују за белетристику. Међутим, они ће први уронити у причу која почиње са: „Било је то једном давно”, када је добро испричана.

Писање је оружје, каже личност вашег романа. Оно је граната, ракета, бацач пламена. Оно може све да уништи, али и све да обнови. Шта је писање за вас?

За мене је писање начин постојања на овом свету. Начин живота ‒ интензиван, захтеван, узбудљив. Дуго сам се стидела своје преосетљивости коју сам сматрала сопственим хендикепом. Данас ми се чини да је то сила, јер је то оно што храни моје писање. Ова порозност, ова пропусност није угодна. Али то је облик будности.

Према вашем роману Роман Полански је снимио филм. Јесте ли задовољни том екранизацијом?

Када пристанете на тако нешто, морате узети у обзир да је филм увек интерпретација, па чак и издаја дела. Филмски аутор узима ваше дело и израђује га по свом. То је правило игре. Романа Поланског занимао је само један аспект романа: снага утицаја на другога и психолошки трилер. То је његов избор. Али не обухвата целу књигу, која је сложенија.

Тренутно у Француској постоји цела једна генерација жена писаца које у супериорном маниру говоре о свом полу и о женствености – Виржини Депент, Камиј Лоранс, ви... Да ли је то заслуга наслеђа које је оставила Симон де Бовоар?

Вероватно да. Она је направила пробој. И друге жене су такође покренуле ствари напред: Маргерит Дирас, Ани Ерно... Веома ме занимају ове ауторке, али сам опрезна према идеји женске књижевности, јер када је тако категоризујемо, често је девалвирамо. Као да постоје теме само за жене. За мене је писац пре свега неко ко има језик, универзум, поглед на свет.

Како се носите са „новом нормалношћу”, са опасношћу од вируса? До које мере је то пореметило ваш живот?

Била сам усред писања кад су нас затворили. Требало је да путујем у неке земље где је мој роман преведен и та путовања су, наравно, отказана. Моје лично искуство са изолацијом било је прилично банално, дакле не много занимљиво. Била сам са својим партнером и децом, у почетку сам била малаксала, као и сви други, а затим сам покушала да се држим и вратим се послу. Ова здравствена криза показала нам је ко је на првој линији фронта, ко ради за наше здравље, опстанак, удобност: медицински радници, касирке у супермаркетима, радници градске чистоће. Захваљујући тим људима друштво функционише, а они су често мало плаћени и нико их не зарезује. Осетили смо потребу да захвалимо уз аплаузе сваке вечери. Било је сјајних сведочења, сјајних иницијатива, али све то није довољно. Морамо себи данас поставити питање на политичком нивоу и узети у обзир оне који највише доприносе друштву.

Коментари0
97989
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља