петак, 27.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 20.11.2020. у 18:00 Синиша Корица

Чувајте се гвозденог човека

Емисијом новца без покрића само моћне земље могу кризу извозити у слабије (долар), док код свих осталих то повећава цене, обара стандард и руши режиме
(Срђан Печеничић)

Историчар Џејмс Хоз написа књигу „Најкраћа историја Немачке”, од Јулија Цезара до Ангеле Меркел. „Трибуне магазине” записа: „Изванредан увод у познавању и разумевању најзначајније земље данашње Европе. Сјајно штиво и идеалан буквар”. Мене је у овој књизи интересовала не толико милитантна страна, пре свега, Пруске чији је војнички дух био изазивач два велика светска рата, већ економски исечак приче из ове књиге. Препричаћу један његов део, у слободној интерпретацији, који се на неки начин понавља у свим државама. Пре уједињења немачких државица под Бизмарком немачка економска моћ концентрисана око базена Рајне расла је из године у годину. Пре него што је преузео Пруску Бизмарк, пореклом Прус, састао се јуна 1862. са британским премијером Бенџемином Дизраелијем који је након састанка дао историјску процену новог гвозденог човека: „Чувајте се тог човека, он мисли оно што говори”.

Немци су у припремама за Први светски рат штампали огромну количину обвезница са веома високим и примамљивим каматама. Практично покупили сву уштеђевину немачких грађана. Са тим парама финансирали челичане, градили путеве, правили топове. Елита је скривено рачунала да ће дуг и камате вратити из пљачке земаља које су мислили да нападну, као што је некад Пруска поразивши Француску из ње покупила сво злато и на томе развијала своју индустрију и јачала дух милитаризације. Међутим, наступило је оно „али што рачуне квари”. Немачка изгубила Први светски рат. Победници наметнули обавезе за репарације. Кад се саберу унутрашњи дугови (издате обвезнице) и репарације добија се дуг у висини од 174 одсто (од друштвеног производа)  отприлике исто онолико колико је Грчка била дужна 2013. Економски овај дуг се није могао исплатити из повећаних пореза. Влада се опредељује да штампа рајхсмарке како би вратила дуг својим грађанима и куповала страну валуту за репарације. Што су више штампали то је данак инфлација узимао маха, куповна моћ становништва (стандард) убрзано падала. Катастрофална инфлација узела маха. Новембра 1923. један амерички долар вредео је 4,2 билиона рајхсмарака.

Огромна већина немачког народа који су своју уштеђевину уложили у обвезнице остала је без својих штедних улога. Опстали су они који су сачували некретнине, чија је цена варирала с кризом, али су вредности сачуване, земљорадници, индустријалци. Сви остали, професори, државни службеници, лекари, власници продавница, радници и други постали преко ноћи сиромашни. Осећали да их је нова република, послератна Немачка напустила, издала. Постало је то влажно тле за појаву зеленог скакавца у лику и делу Адолфа Хитлера. Прича има наставак. У току Хитлеровог Другог светског рата нацистичка немачка економија се одржавала штампањем новца. У продавницама није било луксузне робе, а промет остале се контролисао. Грађани имали вишак марака, штедели кад дођу боља времена. А онда је економиста Лудвиг Ерхард предложио колосално решење. Изнео идеју да се уништи вишак рајхсмарака и то тако што ће се увести нова новчаница deutsche mark, да се старе марке замене за нове и то у односу 15:1 за грађане, а за пословну имовину 1:1. На овај начин ће се испразнити џепови грађана који неће гунђати, важно им је било само да су остали живи после рата и да почну да раде у здравијем амбијенту. На другој страни сачувана је имовина оних који су имали нека индустријска постројења која су наставила  с бизнисом. У исто време америчким Маршаловим планом добрим делом отплаћени су стари дугови Немачке. Немци почели да се буде, зауставили се нису ни до данас.

И ми смо имали галопирајућу инфлацију 1993. када је штампана новчаница од 500 милијарди динара. Ружна сликовница једног доба, емисија новца без покрића.

Сео сам на врућу столицу савезног секретара средином осамдесетих година прошлог века када нам је „ужарена” економија већ дубоко напрсла. Имао сам два задатка, да се донесе нови системски закон о ценама и друго да колико-толико повезујем растргане нити у снабдевањима, несташице и смиривање инфлације. Први задатак сам успешно обавио. Закон о ценама је био први системски закон који је донет као операционализација „Дугорочног програма економске стабилизације”. Други није решен ни много година после мене.  Нападали су ме у Скупштини Југославије на тему раста цена  ван задатих оквира. Инфлација је била болест посрнућа економије и Југославије у целини. Имао сам честе разговоре, спорења, с ондашњим гувернером Народне банке Југославије Радованом Макићем на тему примарне емисије или штампања новца, као једног од узрочника раста цена. Он се бранио тезом да је примарна емисија договорена на  највишем нивоу СФРЈ и да ја ту много не „дирам”, него да се окренем ниској продуктивности, малом извозу, превеликој потрошњи. Јалов и бескористан је био мој напад на емисију новца без покрића, али и гувернерова одбрана. Емисијом новца без покрића само моћне земље могу кризу извозити у слабије (долар), док код свих осталих то повећава цене, обара стандард и руши режиме.

Публициста и бивши члан Савезне владе у СФРЈ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари8
987d1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Мали Ђокица
Плашим се да овде нико није радио у привреди. Ја сам, отишао из привреде зато што ми је шеф, а по налогу директора, НАРЕДИО да пустим радио апарате, које смо правили, са 96% (и словима деведесет и шест од сто) шкарта, којим ниједну радио станицу нисте могли ухватити. Директора је поставио ЦК Београда или Србије. Ја на то нисам пристао. Железара Смедерево је пропала јер је ЦК Југославије у Железару прво запослио 300 учитеља??????? а касније 300 економиста????? Незнање, опструкција или саботажа???
софи
Поучан чланак уз један додатак. Маршалов план је легализација опљачканих вредности које је Немачка прибавила током рата.
Иван Грозни
Део средстава из Маршаловог план био је намењен и социјалистичким земљама. Оне су га наравно одбиле јер ко је смео да прихвати капитал са Запада у тамном вилајету званом СССР. Често се утицај Маршаловог плана прецењује. Међутим, не може се порећи чињеница да је одиграо одређену улогу у борби против комунизма и да је помогао стварању бољег живота у Европи.
asinus
Secam se glasanja u Energoprojektu o formiranju OOUR-a. Prepuna sala u novom kompleksu, ja klinac, y jos petorica.., PROTIV. Svi, ZA. Zove me direktor i pita me da li sam normalan. Ja mu kazem, "ucili su me da je snaga firme u ljudima, opremi i parama. Ako se to razbije u paramparcad, gde je snaga firme?" Rek'o mi da ne lupetam. Nisam prihvatio njegov savet. Dao sam otkaz i otisao, a da do danas nisam dobio odgovor. A mozda i jesam, kroz ratove koji su usledili. Ali, tada sam vec bio daleko.
Rale Mudric
@asinus ... in pele leonis. Gde to ime izabraste, prijatelju? Tesko je uzeti Vas za ozbiljno ako je to sto mislite o sebi. Iako, to sto napisaste nije bas nesuvislo, naprotiv.
Бојан
Највећи проблем Југославије је била неефикасност економског система. Није било квалитетне мотивације радника и адекватног кажњавања бројних пропуста руководећих људи. Залет ухваћен 70их је издушио крајем деценије а инфлација је била последица наведеног. Једини спас је био да се уради оно што је урадила Кина две деценије после тог времена и да као социјалистичка држава уведе контролисани капитализам и олакша стране инвестиције.
Radmila Mišić
Primer kineskog modela: fabrika porcelana je nerentabilna, država je zatvara ali stimuliše radnike da zakupe pojedine pogone i proizvode šta hoće ali obavezuje robne kuće da te proizvode ponude u svojim prodavnicama, pa ako ide prodaja... Intervjuisani radnik, zadovoljan, njegove vaze su sve različite, kreativan je, vaze se tako odlično prodaju da je kupio stan za sebe i ženu i po stan za sina i ćerku. (Viđeno na CGTN). Ovde to nikom nije palo na pamet.
Саша Микић
Две ствари су поквариле самоуправљање. Прва: поделом фирми на ОУР-е увећала се администрација у мери у коликој је настало од једне фирме нових ОУР-а, јер је само преписан Закон о књиговодству, а број радника је остао исти. Друга: немогућност процесуирања колективних органа као што је раднички савет због погрешне и штетне пословне политике. Уствари директори су своје малверзације успешно крили иза одлука радничког савета, који као колективни орган није подлегао кривичној одговорности.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља