недеља, 06.12.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 20.11.2020. у 16:13 Предраг Рудовић
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Лоша кафа у царству Инка

Заборављене градове Камбоџе, проститутке Тајланда, манастире Непала, неприступачни Бутан где живе најсрећнији људи на свету, непрегледну Индију, пустиње Монголије и матушку Русију, нећу стићи да упознам. Тек сам на почетку, у овим планинама Анда. Али корачаћу!
Фото Пиксабеј

Четрдесета је на прагу а тек сам на почетку. Колико је овај свет велики и колико у њему земаља има. И колико места која се морају обићи. 

У праскозорје, малена аутобуска станица у Баносу изгледала ми је као центар света и чинило ми се да се сви путеви баш овде укрштају. И поново тај прелепи осећај неизмерне слободе, слободе да се уради било шта, да се буде било где, да се опет не мора ни радити ништа, нити бити игде.  

Вратио сам кључ на рецепцији маленог мотела, прешао преко пута до станице и загледао се у имена градова и датуме полазака аутобуса испод њих. Шетао сам тим ходником размишљајући да ли да свраћам у Рио Бамбу и Квенуку, али ми се на крају, ипак, учинило да је најбоље да продужим до Ганајакила, а онда правац  Монтанита. На једном од шалтера извадио сам карту а затим пожурио да пронађем нешто за доручак и било какву кафу. 

Фото Пиксабеј

Кафа је била ужасно лоша. 

Аутобус се сатима пробијао кроз нестварне пределе некадашњег царство Инка, поред огромних вулканских планина којима сам заборавио имена а које су вековима поданицима царства уливале страхопоштовање. Живело се поред ових чудовишта генерацијама, хиљадама година са надом и молитвом да се њихова утроба не пробуди.

Возили смо се и даље а на станицама улазили би улични продавци и покушавали да зараде дневницу за хлеб. Продавали су разне ствари, пуњаче за мобилне телефоне, сендвиче са прасетином, хладне напитке, традиционалне слаткише од комада шећерне трске…

Ипак, свака вожња је досадна. Путовати значи живети, али возити се значи патити и челичити властито стрпљење. Када се стомак некако почео привикавати на планинске кривине ја сам утонуо у неку врсту летаргије и полу сна.
На крају ће вероватно остати само те слике. Ти предели и та лица. Ређаће се испред мене, наизглед без икаквог реда и смисла, прво брзо и у групама а онда појединачно и успорено све док не схватим дубину и смисао сваке од тих слика. Све док не проникнем у њихову душу.

Фото Пиксабеј

А толико је места на која се тек мора отићи, а четрдесета је на прагу. Не знам, не,  сигуран сам да нећу свуда стићи. 

Пустиња Данакил, на пример, где сумпорна испарења раздиру плућа и где је живот немогућ а опет га има. Неки људи и то место зову кућом.

Онда, најхладнији од најхладнијих предела севера, у којима се живи од фокиног меса које заудара и које не једе човек, већ сама глад у њему. Нема ту финих стејкова, нема пршуте и сланинице са црним луком, нема ни пасте, ни лазања, ни палачинки. Само сирова риба и фокино месо изнова, и изнова из дана у дан.

А по пола године ни дана нема. Само фокино месо и ноћ.

А ту је и дечачки сан о обиласку урођеничких заједница на оствама Индонезије, у којима, кажу, још увек влада канибализам и које нису одмакле од каменог доба.

Заборављене градове Камбоџе,  проститутке Тајланда, манастире Непала, неприступачни Бутан у коме живе најсрећнији људи на свету, непрегледну и мени суморну Индију, пустиње Монголије, матушку Русију у којој би требало да ме воле зато што сам Словен, нећу стићи да упознам .

Фото Пиксабеј

Тек сам на почетку, у овим планинама Анда. Али корачаћу! 

Места, како и људске душе, су превише сурова, превише хладна, превише врела, замрзнута или окамењена. Има и финих и благих, заборављених и изгубљених. Места имају своју душу и ту су слична људима, али за разлику од људи, места не умеју да се прозле.

На крају, теши ме мисао, остаће ваљда један предео у мојој Србијици, само један предео, да се из њега више нигде не лута и не одлази.

Неки леп предео, неки предео, чији сам ја и који је само мој.

Неки миран, благ и зелен предео, неки предео који је далеко, што даље од људи.

 

Предраг Рудовић

 

 

Пишите нам Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?А наша адреса је  mojzivot@politika.rsПравила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.Ваша Политика  

 

Коментари16
e2cd7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Nenad
Prelepo napisano. Želim vam da na neko sledeće putovanje otputujete udvoje, da vam bude lepše, vedrije i bogatije iskustvo.
TIva
Bravo Niko!
Aleksandar S
Kao dodatak zarsetka ovog divnog clanka -Kao sto Arsen Dedic rece - prava je mudrost ostat kod Solina, kopat vrt....
Радмила
Браво, текст је фантастичан као и сваки Твој, само настави да путујеш и пишеш, а ми ћемо читати и уживати. Било би лепо кад бисмо сви могли да радимо оно што волимо,само да није на штету другога, а ја бих рекла да Ти никога не повређујеш својим путовањима и писањем,само напред. Поздрав, срећан пут и пиши! Радмила
Мирослав
Да је ово написао неко ко је на прагу тридесете - у реду, али на прагу четрдесете на првом месту треба да буде породица, а не путовања.
Михајло
Не старе, а и не одрастају сви истом брзином. А посебна је прича то што код нас огромна већина младих људи до четрдесете једноставно нема довољно новца за путовања на друге континенте.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља