Од сваког Марадониног изласка на фудбалско игралиште очекивало се нешто што ће да се памти. Било је великих играча пре њега, има их и после њега, али нико није био такав чудотворац с лоптом.
Једини се одважио да краљу фудбала Пелеу оспори да је најбољи у историји фудбала. На гласању, које је приредила Фифа, то се и потврдило, али кад год су такви избори треба да се има у виду да се боље памти оно што је свежије, па је тако и утисак о Марадонином учинку био снажнији.
Ипак, има нешто по чему је Пелеа суштински надмашио, а то измиче онима који их упоређују. Марадона се доказао у Европи, у италијанској лиги, у клубу без великих достигнућа. Пеле је целу своју играчку каријеру провео ван Старог континента. У бразилском Сантосу, а потом пропагандним учешћем у њујоршком Космосу, он није морао да се носи са суровим професионалцима из недеље у недељу, пред очима целокупног света. За разлику од егзотичних Пелеових снимака из шездесетих година пролог века, двадесетак година касније преко телевизије се пратило све што је одиграно у Шпанији, Италији и европским куповима.
Марадона је рођен 30. октобра 1960. године као пето дете, а први син, у породици млинарског радника, у Ланусу, можда и најсиромашнијој вароши прираслој Буенос Аиресу. Отац, по коме је и добио име, учио га је да шутира у зид и тако му на неки начин одредио пут кроз живот. Његов љубимац је од јутра до мрака „дресирао” лопту. Надмудривао се и са старијим дечацима и то изузетно успешно.
Неки ловац на таленте из Аргентинос јуниорса га је запазио и ускоро је мали Марадона осетио драж играња фудбала пред публиком. Између два полувремена гледаоци су прекраћивали време гледајући шта у фудбалу знају дечаци. Марадона, мада најмлађи и најмањи, привлачио је највећу пажњу. Његова фудбалска вештина је врло брзо опчинила све који су имали прилику да га гледају.
Лопта му се у пуном трку лепила за ногу, имао је невероватан преглед игре, изводио је невероватне потезе, подједнако је био изванредан и као голгетер и као „пакер”.
У историју фудбала је ушао његов гол Енглезима у четвртфиналу Светског првенства 1986, када је са своје половине, као између деце, направио слалом до противничког гола и затресао мрежу. Али, ништа мањи подвиг извео је четири године касније, у осмини финала шампионата света у Италији. Бразилци су опседали гол. Што би пропустила одбрана „плаво-белих” отклањао је голман, а ако би промакло и њему Аргентинце је спасавала срећа. И онда је Марадона поново кренуо са своје половине, финтама је уклањао испред себе Бразилце и упркос томе што је у „пуном галопу” морао да држи лопту на оку приметио је да се Каниђа „отвара” и склања с пута. Када се његов саиграч искрао Марадона је баш у том трептају ока, док се неко од „жутих” није прилепио уз његовог нападача, додао савршен пас десном ногом, која му није била „јача страна” и, изнурен од спринта по врућини, пао на траву. Подигао се неки трен касније када је лопта била у бразилској мрежи, а Аргентина у четвртфиналу, где је на пенале, с играчем више од 30. минута, избацила Југославију.
(Фото EPA-EFE/Demian Alday)
Када се обогатио, а његови преласци – из Боке јуниорс у Барселону, па онда у Наполи – били су за паре од којих се вртело у глави, увек је себе представљао не само као човека из народа, него и онога који треба да диже глас у име сиромашних. Дивио се свом земљаку револуционару Ернесту Че Гевари, био пријатељ с Фиделом Кастром, код кога се на Куби лечио од наркоманије, због које је неславно сишао с велике сцене.
Да је потпао под тај порок откривено је 1991, па је годину дана био изопштен из фудбала. Аргентинци су га вратили у репрезентацију за Светско првенство 1994. у САД, али је тамо установљено да и даље робује том злу, па је искључен са турнира.
Био је то његов четврти шампионат света. Док су га тешили 1978, када га је уочи првенства у Аргентини, селектор Меноти последњег избрисао са списка репрезентативаца, родитељи и родбина су га кроз сузе уверавали да не тугује, јер ће да игра на пет светских првенстава. Да је водио више рачуна о свом начину живота могуће је да би тако и било.
Без обзира на то и разне испаде, од љубавних авантура до проблема с порезницима, од сукоба с папарацима до прозивања бездушних богаташа који владају светом, Марадона је постао божанство у Аргентини и Напуљу. У његовом завичају је чак саграђена и црква Марадонијана у којој су прослављали његов рођендан. Када је умро, 25. новембра ове године, његова држава је прогласила тродневну жалост.
Накупило се у његовом животу много тога што није за дику. Он није умео као Пеле да носи своју славу, али то је било и прошло. Оно што је за сва времена то је она чудотворна моћ којом је с лоптом радио шта је хтео. У томе га ни Меси није засенио, а тешко и да ће ико, с обзиром на оно на чему је нагласак у савременом фудбалу.
Марадонин пут кроз фудбал
Дијего Армандо Марадона је био члан Аргентинос јуниорса (1970–1981), за чији је први тим дебитовао као шеснаестогодишњак, Боке јуниорс (1981–1982, првак Аргентине 1981), Барселоне (1982–1984, освајач Купа Шпаније (1983), Наполија (1984–1991, првак Италије 1987. и 1990, освајач Купа Италије 1987. и Купа Уефе 1989, Севиље (1992–1993), Њуелс олд бојса (1993), поново Боке јуниорс (1995–1997) и репрезентације (1977–1994, на 91 утакмици дао 34 гола). Био је светски првак 1986. и светски вицешампион 1990, омладински светски првак 1979. године. Као селектор Аргентине (2008–2010) водио ју је на Светском првенству у Јужној Америци), а као тренер је радио у Мандију (1994), Расингу (1995), у УАЕ у Ал Васлу (2011–2012) и Ал Фуџаири (2017–2018), у Мексику у Дорадосу (2018–2019), а смрт га је затекла у Гимнасији и есгрими у Буенос Аиресу (2019–2020).
