Анђелка Атанасковић, министарка привреде, најавила је да ће у наредном периоду појачати активности на приватизацији и расписаће јавне позиве за продају двадесетак предузећа. То практично значи да нова министарка наставља тамо где је стао њен претходник Горан Кнежевић.

Он је тачно пре две године 28. новембра 2016, на представљању „Беле књиге 2016” Савета страних инвеститора, изјавио да „очекује да процес приватизације у Србији буде завршен до краја мандата ове владе”. Мандат те владе истекао је 3. јуна, а за време њеног трајања продати су гиганти попут РТБ Бора, „Галенике” и ПКБ-а, али је у поступку приватизације остало још 78 предузећа. 

Када ће коначно приватизације државних предузећа бити скинуте са дневног реда и када ће Међународни монетарни фонд престати да нас опомиње да продаја државног капитала мора да буде окончана?

Атанасковићева је на Београдском економском форуму рекла да очекује искораке када је у питању приватизација „Петрохемије”. Она верује да ће за остале велике компаније наћи решење.

Иначе, у плану Министарства привреде јесте да у овој години огласи продају следећих предузећа: МСК Кикинда, „Петрохемија” Панчево, „Ласта” Београд, „Јат апартмани” Копаоник, „Јадран” Нова Гајдобра, „Крушик пластика” Осечина, „Рудник” Ковин, „Југословенско речно бродарство”, „Севертранс” Сомбор, ИП „Рад” Београд... Тако је бар „Политици” речено у овом министарству крајем јануара, када још није било назнака епидемије ковида 19. Том приликом је такође наглашено да ће тендери моћи да буду расписани за око 40 предузећа, док ће преостала отићи у стечај. Да ли су планови у међувремену промењени, није нам одговорено у Министарству привреде.

Љубодраг Савић, професор Економског факултета, каже да приватизација у Србији траје од 1989. у више таласа и сва предузећа која су тренутно у процесу продаје нуђена су више пута, можда нека више десетина пута у оквиру различитих модела приватизације са разним олакшицама.

Према његовим речима, очигледно је да та предузећа немају вредну имовину. Одавно су изгубила везу са добављачима и купцима. Презадужена су, то јест њихова имовина је далеко мања од обавеза. Нека од њих су изгубила тржишну позицију и технологије којима располажу су превазиђене. Нису атрактивна због пословног простора. То су све разлози зашто та предузећа нису продата до сада.

– Отежавајућа околност јесте и постојећи Закон о приватизацији, који не даје могућност онима који приватизују да некоме то поклоне, јер би то вероватно могло тако да се оконча. Таквих случајева је било у историји Србије, не само малих већ и великих предузећа и вредне имовине. Сваки пут чујемо исту причу. Ово је последња шанса да се решимо неких предузећа. Нагласак је на изразу „решимо”. Очигледно нико не верује да она могу добро да се продају. Не могу то да кажем за сва предузећа, али за нека од њих нико не верује да више могу да функционишу. Зашто држава оклева и не рашчисти ситуацију са предузећима која више никада неће бити предузећа није јасно – каже Савић.

Наш саговорник наглашава да су предузећа, за која би требало да буду расписани тендери, у различитој ситуацији. Међу њима има и високо вредних, попут „Петрохемије”, за коју је крајем прошле године требало да буде расписан тендер. Она је, према његовом мишљењу, једно од бољих српских предузећа. У овом тренутку, због ниских цена нафте не остварује губитак. Она има историјске високе губитке. 

– Али нису само проблем губици. Има она производе за којима постоји тражња у Европи, али је то циклична ситуација. У једном тренутку послују позитивно, у другом не. То не значи да раде другачије, већ све зависи од улазних сировина. То није фабрика за производњу чарапа, фабрика са сложеном технологијом и еколошки је опасна у смислу потенцијалног извора хаварија због хемијских процеса. „Петрохемија” није једноставно предузеће којим може свако да управља. Она је технолошки повезана с НИС-ом и зависни су једни од других. Неки финални производи из „Петрохемије” иду у НИС, а улазна сировина у „Петрохемију” опет долази из НИС-а. Како год обрнемо, књига се своди на једно слово, а то је НИС, то јест руска страна, која може да задовољи све критеријуме – каже он.

Власник сировина, додаје, и једино он може да направи „Петрохемију” просперитетном. Они очигледно имају своје разлоге зашто то не раде. Као купци су спомињали су се и Пољаци, Кинези, Казахстанци, али су били неозбиљни. Не може да се каже да држава није била активна и да није тражила решење, али то најмање зависи од наше стране, објашњава Савић.

Иначе, ММФ (који има саветодавни аранжман са владом) скоро никада не пропушта прилику да спомене неопходност продаје панчевачке фабрике, која је успешно спровела унапред припремљен план реорганизације. У октобарском извештају су навели да подржавају даље напоре на њеној приватизацији. У ранијим извештајима, пре избијање пандемије, сугерисали су да би током 2020. требало да буде продата јер је њена дугорочна одрживост у оваквом статусу неизвесна. 

Професор Савић каже и да је МСК из Кикинде солидна фабрика, али која такође зависи од улазних сировина. Када је прихватљива цена гаса, они праве добит, када гас оде горе, они праве текући губитак. Према његовим речима, МСК је прилично утегнуто предузеће. Смањили су број радника и урадили су све оно што се њих очекивало. Њихова технологија није превазиђена, али су изгубили део тржишта.

– Било је више тендера, али нисмо имали среће да се ова фабрика приватизује. Питање је каква су очекивања државе. Очигледно је да потенцијални купци и држава нису на истој таласној дужини – каже Савић.