Београд не крије да је избор Џозефа Бајдена за новог америчког председника велики заокрет и изазов за односе Србије са САД, али су слично реаговали и у другим државама и међународним организацијама. Како је најавио Александар Вучић, он неће имати проблем да то и лично каже наследнику Доналда Трампа када га буде видео, а очекује да би то могло да се деси већ у првој половини следеће године. Председник Србије је нагласио да с Бајденом има одличне личне односе, али би, каже, за Србију било боље да је остала тренутна америчка администрација.
Из Вашингтона су већ почеле да стижу прве поруке о томе како они виде односе с Београдом. Амерички генерал у пензији и некадашњи специјални изасланик Барака Обаме у Глобалној коалицији за борбу против Исламске државе Џон Ален каже да ће, „уколико Србија жели да окрене нови лист, Америка бити спремна на то”. Према његовим речима, Београд сада, на почетку мандата Џоа Бајдена, има могућности да оствари добар однос с Вашингтоном.
Он саветује и да би Србија требало да престане да на Бајдена гледа као на „србомрзца”, јер „сигурно то тренутно није”, и поручује Београду да ради на томе да јавност нема такав став. Како дувају ветрови преко Атлантика, сведоче и Аленове речи да Америка неће диктирати политику Србији, али да ће Србија више бити „под лупом” када се ради о њеним политичким односима „са земљама које крше људска права, попут Кине”. А ако такво деловање значајно одступа од основних принципа које Америка заступа, то ће на вишеструк начин дефинисати однос Америке према Србији.
Када се ради о светској сцени, Ален каже да ће Европска унија и САД свакако много више сарађивати. А тој сарадњи надају се и у Бриселу. Одласком Трампа, не крију, одахнули су и у ЕУ. Европска комисија је пре неколико дана одобрила стратегију за нову агенду трансатлантских односа, у којој се наглашава значај сарадње с Вашингтоном по питању Косова и Босне и Херцеговине. На Косову су одавно чекали повратак политике коју је оличавао Бајден у протеклим деценијама. Косовски Албанци су у то име подигли и споменик Боу Бајдену, покојном сину америчког председника.
Промена председничке администрације у Вашингтону, до које ће доћи 20. јануара наредне године, не би требало да представља разлог за панику у Београду, каже Немања Старовић из Центра за друштвену стабилност, уз напомену да то свакако наводи на опрез и подстиче на корекцију у приступу српског државног врха при даљем развоју односа са САД. „Претходне четири године протекле су у константним покушајима да се прескоче или заобиђу нижи и средњи ешалони америчке администрације и да се успостави директна комуникација с Белом кућом.
То је коначно уродило плодом у последњој години Трамповог мандата, у виду веома доброг вашингтонског споразума, а од јануара нам, по свему судећи, следи оштар заокрет. То значи да ће српски државни врх морати далеко интензивније и систематичније да ради с кључним људима унутар Стејт департмента, оба дома Конгреса, па и Пентагона, уз наду да се Бела кућа бар неко време неће директно бавити тзв. балканским портфолиом”, каже Старовић за „Политику”.
Према речима Јелене Милић, директорке Центра за евроатлантске студије, свака промена администрације у Вашингтону изазова ужасно велику глобалну пажњу и припрему тих организација, попут ЕУ и НАТО-а, за сарадњу с новом администрацијом. Али и припрему сваке земље понаособ. „Сада је још увек немогуће давати чак ни начелне процене док се не види шта ће бити с избором за два важна сенаторска места у Џорџији, од којих зависи ко ће контролисати Сенат.
Србија заборавља значај два важна сенатска одбора, за спољне послове и оружане снаге, у формирању америчке спољне политике. Да видимо шта ће се десити са Сенатом, јер може да се деси да остане републиканцима. То би Бајдену лимитирало могућност да реализује оно што он види у спољној политици, укључујући југоисточну Европу, па и нас”, објашњава Милићева за „Политику”.
Када је реч о променама у америчкој политици према Србији, оне се, сматра Старовић, могу очекивати тачно у оној мери у којој председник САД, као важан, али ни у ком случају и једини чинилац америчке спољне политике, даје свој лични печат. „Ставови Џозефа Бајдена према нашој држави и народу су формирани током деведесетих година и по свему што знамо они се нису променили ни у каснијем периоду. Остаје да се види може ли заиста тај лични и умногоме ирационални фактор да однесе превагу над објективном стварношћу која упућује на реалну потребу САД да унапреди односе са Србијом као централном државом Балкана, без које није могуће безбедносно стабилизовати, економски развити и политички интегрисати читав регион”, оцењује Старовић.
Упада у очи и кандидатура Ентонија Блинкена за новог шефа америчке дипломатије. Иако се и он истицао, каже Старовић, неким ставовима који не иду у прилог интереса српског фактора на Балкану, најуочљивије су његове изузетно оштре изјаве према Русији и Владимиру Путину лично. Према Кини можемо очекивати спуштање реторике и покушај веће координације САД с традиционалним партнерима у формулисању и реализацији политике према највећем геоекономском ривалу Вашингтона, али не и суштинске промене.
Лопта је, сматра Јелена Милић, више у дворишту Београда него Вашингтона. „Београд је тај који би требало да аршинима транзиционе правде, суочавања с прошлошћу, испуњавања обавеза, сада покаже Бајдену колико се разликује од Србије деведесетих, коју је с правом у многим стварима критиковао и санкционисао.
Простор за Србију је да формира проактиван став на основу Бајденових критеријума и на основу чињенице да ће Америка имати вођство у питањима безбедности у југоисточној Европи као највећа чланица НАТО-а”, каже Милићева. Србија, поручује наша саговорница, мора да тврди да није тачно да није кажњена, јер је кажњена сурово и санкцијама и бомбардовањем, Резолуцијом 1244 и чињеницом да је већина земаља ЕУ и НАТО-а признало Косово.
Зечевић: Најбоље ће утицати на Србију ако је приме у ЕУ
Идеју како би Србија могла да се удаљи од Русије и Кине дао је бивши генерални секретар НАТО-а током бомбардовања Србије Хавијер Солана. Он сматра да би ЕУ требало да понуди Србији чланство у унији јер је „Русија жели у својој сфери утицаја”. Необично је да у овом правцу нису и раније почели да размишљају, каже Слободан Зечевић из Института за европске студије.
„Ја сам се томе чудио с обзиром на јачање Кине, на њено економско јачање и економско присуство у Србији и с обзиром на стратешке производе које Руска Федерација продаје Србији, нафту, гас, наоружање. А имајући у виду да ЕУ и САД замишљају европски континент као нешто што је у њиховој зони утицаја.
Изненађујуће је било како Србију остављају по страни, како је остављају кинеским инвестицијама и руском утицају преко тих стратешких производа. И очигледно сада виде да је то проблем за њих и да може у великој мери да им измакне контроли”, објашњава Зечевић за наш лист и додаје да ће они најбоље остварити утицај на Србију и њену спољну политику ако је приме у ЕУ.
