Људи су измислили календар како би на крају – сагледали почетак и добили потпуну и јасну слику свега оног што се збило или што је могло да се догоди, а није. Тако нас ови дани нагоне да се запитамо, између осталог, зашто наши ученици не познају добро матерњи језик и ко је томе крив. Угледне дневне новине постају згодан полигон да се о овој теми расправља. Пише се о оном што је чуто већ много пута – да је мало часова овог предмета у школама, да је градиво обимно, да су наставници недовољно плаћени, а онда и немотивисани.

Таквом низу не назире се крај. Међутим, заборавља се почетак који као да измиче учесницима у дијалогу – школа је прећутно преузела улогу помиритеља у краху савремене породице. Како? Тако што се данас све више рачуна на то да су наши ђаци порасли у дому емотивно неписмених људи, па је задатак наставника да ту слабост уважи и буде мек када се бави озбиљним темама.

Сваки родитељ који прочита ово неће се сложити са мном, јер ће рећи да није лако одгајати дете у овим „мутним временима”, где су учестали „сукоби и узбуне међу људима”, и наравно да ће сваки који то помисли – бити у праву, али није важно да ли је то истина, већ шта с њом човек може да направи.

Сетим се понекад једног родитеља који је узнемирен дошао у школу да разговара са мном и каже ми како ћерка има проблем с мојим предметом јер је пре неколико дана пеглала кошуљу, заплакала се и (про)говорила: „Мрзим српски!” Мајку сам покушала тад да умирим, упитала зашто се ћерка тако осећа, одговорила је да не зна, а онда јој обећала да ћу са својом ученицом, првом приликом, поразговарати. Када смо се среле, ученица се извинила на мајчиној посети и своју епизоду, која је била повод доласка мајке у школу, овако објаснила: „Све ми се скупило, професорка, тешко ми је било у том тренутку, а требало је да читамо лектиру. Најлакше ми је било да бес испољим на тој књизи и вама. Опростите!”

Никад нећу заборавити њен мио поглед док је говорила о непријатној сцени код куће, али и мајчину неснађеност и збуњеност дететовом реакцијом.

Укратко, овако изгледа комуникација данас између родитеља и њихове деце. Први су брижни, а други ушушкани у своме дому. Све би било у реду када би се родитељи бринули како ће се њихова деца заиста сутра у свету снаћи и када би их подржали да сами корачају и невоље решавају, а они буду ту за њих само када је то заиста потребно. Јер све друго је медвеђа услуга и томе сведочимо свакога дана у раду с ученицима. Док је наставник благ и незахтеван, све иде као по лоју. Како се пред ученика поставе већи захтеви, а увек у складу с узрастом и могућностима, он тоне и постаје – често чујемо ту реч – анксиозан. И уместо да се охрабри да савлада препреку, наставници су неретко замољени да препреку склоне да се дете не би саплело и пало. То већ не би било угодно. Родитељ већ не би знао како с тим.

А не би знао јер мисли да је човек крхотина и да није створен за подвиг.

Напротив, људско биће расте у невољи, прилагођава се ономе што му живот кришом ставља на пут, како би – тако – оснажило своју интелектуалност и продубило своју духовност. Ретко кад – или ретко како – другачије.

Зато би родитељу требало да се каже да је у реду да дете падне, једном или много пута, па да стресајући прашину с одеће настави смело куд је пошао, свесно да је учинило и више него што је мислило да може. У таквом сценарију наставник више не би морао да буде бранилац самоме себи, а мора се бранити уколико пред ђака постави озбиљан захтев, да би коначно могао да ради свој посао – с једне умерене и пристојне дистанце да покаже ученику оно што је и сам научио: да нерад никога није мотивисао и да се мотивација развија што се више трудимо, да морамо да читамо, јер тако учимо критички да мислимо и постајемо непоткупљиви, да ширећи своје видике несавладани бивамо, храбри у свему што постаје део нашег искуства и – да нам ветар у леђа дају они који се на први поглед чине можда нејнеприступачнијим, јер с њима учимо како ћемо са свима осталима.

Дакле, тек када наставник престане да буде родитељ, а не треба да буде ни отац ни мајка, јер му та укога не припада, моћи ће да буде учитељ правописа и мудрих списа наше књижевности.

До тада је само кловн у представи која нимало није смешна.

Биљана Ковачевић,
проф. српског језика и књижевности