Почело је чишћење Потпећког језера код Прибоја, где је Лим нанео око 7.500 кубика различитог отпада, највише пластичног. Слике које показују то ругло и немар отишле су у свет и поново покренуле приче како да се (не)понашамо. Одношење отпада на балирање и рециклажу у регионалну депонију „Дубоко” крај Ужица изгледа на први поглед као решење, али то не задовољава екологе и све оне који су иоле забринути за будућност животне средине.

Од осамдесетих пластика постаје саставни део наших домаћинстава, а такозвана ПЕТ амбалажа и кесе за једнократну употребу полако нас затрпавају. Рециклажа је мисаона именица за многе употребљаване предмете код нас, али не и свуда на планети. Рециклирање је процес разградње, а затим поновног коришћења материјала који би иначе били само бачено ђубре. Рециклирањем се спречавају милиони тона отпада од завршавања на депонији на којој отпад не може бити поново искоришћен. Депоније не само да су отровне по животну средину већ нарушавају и лепоту градова и места у којима се налазе.

Амбалажни, грађевински, електронски, електрични отпад, гуме, стакло, аутомобили, папир… најчешће се то код нас баца, гура што даље од свог прага и видокруга.

У Србији је од 2017. до 2019. године произведена укупно 831.000 тона комуналног пластичног отпада. Од ове количине отпада одвојено је, сакупљено и рециклирано 14.000 тона, или два одсто ове врсте отпада. С обзиром на то да одвојено сакупљање комуналног пластичног отпада није системски организовано, велике количине завршавају на несанитарним депонијама или у земљишту и речним коритима, показао је најновији извештај о ревизији сврсисходности пословања „Управљање пластичним отпадом”, који је поднела Државна ревизорска институција.

Пластици је потребно и до хиљаду година да се разгради, а у међувремену наноси велике штете животној средини и, посредно, здрављу људи. С друге стране, садашњим начином коришћења пластике и одлагањем пластичног отпада не остварују се привредне користи које би донео циркуларни приступ, па се пластика, као вредан материјал за привреду, губи након што је постала отпад, истакао је др Душко Пејовић, председник Државне ревизорске институције и генерални државни ревизор. Како је нагласио, у циљу постизања веће стопе рециклаже пластичног отпада, потребно је унапредити систем одвојеног сакупљања комуналног отпада и примену начела продужене одговорности произвођача.

Спровођење ове ревизије је показало да су прописи у Србији у области управљања отпадом највећим делом усклађени с регулативом Европске уније, али да нису створени механизми за њихову потпуну примену.

Рециклажа је најмлађа индустријска грана у Србији, а према званичним подацима, бележи велики раст. О томе најбоље говори податак да је у протекле три године у овој индустрији запослено више од 10.000 људи. Успешни систем прикупљања мора да повеже и укључи произвођаче, трговце на мало, потрошаче и локалне власти. У Србији данас постоји 2.200 фирми које се баве сакупљањем и рециклажом отпада, што је у односу на 2009, када их је било 200, огроман напредак.

Поред стручњака, инжењера и еколога, рециклажна индустрија упошљава и сакупљаче секундарних сировина широм земље који често потичу из маргинализованих друштвених група, пружа им социјалну заштиту и укључује их у легалне токове.

Најзначајније рециклерске и сакупљачке фирме су основале Удружење рециклера Србије. Циљ је да се кроз заједничке активности заштите интереси рециклера и сакупљача, промовишу начела заштите животне средине, али и да се кроз партнерски дијалог с Владом Србије настави развој ове важне гране привреде.