Дана 22. децембра 2020. године у „Међу нама” објављен је текст Светка М. Латиновића под насловом „Звоно краља Петра је обележило четири рата у Босанској Крајини”. Диван текст у чијем сам читању уживао. Ипак, учинило ми се да у овом тексту нешто недостаје – конкретно судбина самог звона. Моје село Ревеник је саставни део Месне заједнице Колунић. Као доктор историјских наука последњих година интензивно се бавим проучавањем наше локалне прошлости.
Село Колунић код Босанског Петровца имало је у 19. веку своју дрвену цркву. Запаљена је за време устанка Срба против турске владавине (1875–1878). У том устанку учествовао је и Петар Карађорђевић, али под псеудонимом Петар Мркоњић. То име је угравирано на звону које је он поклонио за обновљену цркву, а изливено је у Чешкој. Данас је немогуће прецизно утврдити када се то десило. Terminus post quem је 1879. када је почела обнова цркве, док је terminus ante quem 1903. када је Петар крунисан за краља Србије.
Звоно је 27. јул 1941, дан устанка у Дрвару, дочекало на звонику колунићке цркве. Неколико дана касније, на Илиндан, усташке снаге су упале у село и запалиле готово све куће у њему. Тада је била запаљена и црква, а звоно одвезено на жељезничку станицу Оштрељ. Латиновић је у свом тексту описао како су храбри железничари Вајо Мирковић и Лукица Марић помогли да се оно поново врати на колунићко гробље.
По завршетку рата мештани су, користећи стабла двају липа поред саме цркве, челичне и дрвене греде, дигли звоно тешко преко 500 килограма, на неколико метара од земље. Ништа друго није на цркви рађено све до 1990. године. Тек тада је црква обновљена. Зашто се толико чекало, разлог је мање-више познат. Већина становника Колунића и Ревеника, као и остали Крајишници, између религије и нове, комунистичке идеологије, изабрала је ово друго. Ипак, било је људи који су и даље његовали религију и раније традиције. Међу њима посебно место припада Марку Латиновићу из Колунића који је све време водио бригу о поменутом звону, и тиме наставио тамо гдје је стао његов отац Миле. Због тога је ова грана Латиновића добила породични надимак Звонаревићи. Звоно је коришћено само за сахране и пред велико невријеме за „разбијање” градоносних облака.
После „Олује” у Хрватској, војне снаге ХВО и Армије БиХ заузеле су подручје општине Босански Петровац. Куће су раскриване и девастиране, а грађевински материјал углавном је одвожен у бошњачка села уже бихаћке регије. У томе хаосу однето је и драгоцено звоно. Дуго времена се није знало ко га је и где транспортовао. Остало је да се нагађа да ли је то звоно украдено због добре зараде или из екстремних верских побуда. Према једној усменој изјави звоно је завршило у Цазину, одакле је пребачено у Сисак и претопљено у тамошњој жељезари. Након тога, као ново звоно је постављено на ко зна коју римокатоличку цркву у Хрватској.
Године 1998. почео је процес повратка становништва у Колунић. У наредних пет-шест година у то село и суседни Ревеник вратила се већина протераних, те се може рећи да је у нашим селима процес повратка био успешан. У том процесу треба истаћи позитивну улогу коју су одиграли епископ бихаћко-петровачки Хризостом, као представник духовне власти, и Вид Јеличић, начелник општине Босански Петровац у два мандата, као представник световне власти. У исто време дешава се и обнова храма Преображења Господњег у којој су учествовали бројни Колунићани и Ревеничани. Међу онима који су у ту сврху уложили значајнија новчана средства били су: Стево Латиновић (Москва), Душко Перић (Диселдорф), Рајко Латиновић и Рајко Јеличић (Бања Лука), Рајко Латиновић и Маринко Роквић (Београд), Љубинко Шпегар (Чикаго, Удружење Крајишника).
Ново звоно са куполом и крстом, које је обезбедио Стево Латиновић изливено је у Русији као реплика изгубљеног звона краља Петра. На тај начин Стево је учврстио породични надимак Звонаревић, који је настао по његовом деду Мили и оцу Марку. Од наведених донатора, треба посебно истаћи Ревеничанина Душка Перића, који је поред улагања у цркву, значајна средства уложио и у изградњу духовног центра „Петар Мирковић”, који се налази у близини цркве. Треба споменути и његову мајку, Хаџи Дрену Перић, која је крстом са Христовог гроба даривала сеоску цркву.
Проф. др Аранђел Смиљанић,
Бањалука
