среда, 24.02.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 22.01.2021. у 18:11 Алекса Благојевић
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Под маском сам најбоље зарађивао

На самом старту новог живота у егзилу када смо се сналазили као избеглице, хватали смо се свакаквог посла, само да што пре изађемо из немаштине. Данас су нам свима маске, због короне, постале судбина, а ја сам у овој новој домовини, где дочеках ево и пензију, најбоље зарађивао баш - под маском.
Израел у време епидемије коронавируса (Фото ЕПА ЕФЕ - А.С.)

Живот је циклус у безброј етапа, а моја три животна периода доста су симетрично распоређена. Овај најдужи, израелски, дефинитивно ће бити моја старост у којој се подносе сви завршни рачуни. Чак и они када су дјетињство и младост били изнад сваке друге потребе и интереса.

Моја друга трећина је била прелијеп циркус у предворју раја, у чијем сам финишу преживио рат, а трећа је започела 1995. године на овом мом другом континенту где у јануару, уочи 67. рођендана, дочекујем и пензију.

Предуго сам сањао неки омањи пријатан станчић, тамо у завичају у који ће ми, кад год им се прохтије, свраћати моја преостала родбина, пријатељи, унуци и дјеца...

Али, нека смо ми само живи, здрави и чисте савјести. Макар и овдје, на овом мом другом континенту. И да можемо, ако ништа друго,  путовати барем из - етапе у етапу.

Моје искуство је безначајан путељак обрастао ситним, а понекад и крупнијим, грешкама с једне, и заблудама са друге стране. Скоро невидљива, али довољно широка и проходна, стаза која с најбољим намјерама води кроз предјеле чистих мисли и осјећања, стално се одупирући најездама корова, прљавштине и лажи које се, попут дивљег шареног цвијећа у пољу, неуморно размећу.

Ту неугледну стазицу, у мору широких и блештавих коридора и   асфалтираних магистрала, често су као пречицу до својих контроверзних циљева, користили родољуби који никада не плаћају порезе, ни путарине. Директно преко туђе егзистенције. Преко саме душе, безобзирно, бесрамно и увијек кад им је то затребало.

Такви ме сад најчешће питају зашто се не вратим кад ми већ толико недостаје „родна груда”.

Селфи на улици Јерусалима (Фото ЕПА ЕФЕ - С.А.)

Што сам ближе крају тог свог путељка, са искуством које никоме, а поготову мени, више не треба, примјећујем да су скоро сви добри људи заувијек прошли, давно прије мене. Скоро да их нигде више и нема, а камоли да ме чекају у некој у некој свијетлој будућности.

Одавно мије од сваког новог  искуства пречи сваки  ведар дан, мој пут се ионако зна.

Данас су нам свима маске, због короне, постале судбина, а ја сам у овој новој домовини, где ево дочеках пензију, најбоље зарађивао баш - под маском.

Бијаше то прије четврт вијека на самом старту новог живота у егзилу када смо се сналазили као избјеглице, хватајући се свакаквог посла, само да што прије изађемо из дебелог ратног минуса и немаштине. Да некако поново станемо на своје ноге.

Радио сам годину дана као фарбар у једном погону за припрему и паковање јужног воћа. Под маском сам бар неколико пута префарбао једну цијелу нову фабрику у сред плантаже наранџи у Ашкелону. Ујутро од седам, па до седам увече.

То је било и моје прво велико искуство у новој домовини, у којем сам постао врстан мајстор у нечему сасвим новом јер никада прије у свом животу у рукама нисам држао пнеуматски пиштољ - литарску посуду напуњену бојом, којом се под притиском ручно, на окидач  фарбају стубови, странице, дијелови, читави „погони”, све што треба.

Одмор испод зидина старог града Јерусалима (Фото ЕПА ЕФЕ - С.А.)

Када сам се послије у завичају хвалио својим новостеченим знањима, један бивши директор у пензији ме, чим смо остали насамо, искритиковао због мог „хвалисања”.

„Гдје ћеш се ти с тиме хвалити, ипак си ти био неко и нешто у овом граду,” рекао ми је добронамјерно, на моје искрено запрепашћење.

Кад сам се преселио из Прихватног центра у Натанији у стан који смо добили седамдесетак километара јужније, такође, на обали мора, поново сам нашао посао „дај шта даш”. Почео сам препакивати пестициде, хербициде и друге отрове, док се "не снађем". И ту сам радио под маском, али сам накнадно открио да је то, у ствари, господски посао.

Посебно кад госпођа Сара и ја ујутру добијемо налепнице на хебрејском језику које се требају лијепити преко француске декларације „кокошије јухе”, како сам звао ту скупу врсту препарата који су ме неодољиво подсјећали баш  на „Подравкину” јуху.

Заваљени у удобне фотеље, у чистом и климатизованом простору, лијепимо декларације на хебрејском, ћаскајући о свему и свачему. Радило се по осам сати уз полусатну паузу за доручак. Шеф, дебели Ави, зет чувене фамилије Милчен, био је на челу овог њима споредног, али веома уносног  бизниса, само је повремено навраћао да нам махне руком у пролазу.

Али старци Ханан и Јоси, који су ту били ради припреме посла, пријема робе и понеке испоруке, по цијели убоги дан се убијали су се од досаде. Тамо у заједничкој кухињици, понекад зовну и Сару, да на брзака испију по два деци брендија, онако успут и наискап.

Једног јутра њих двојица сачекаше ме на мом радном мјесту са упањеним свим свјетлима, као на „Маракани”, са неким француским канистером на столу, апотекарском дигиталном вагом, мензуром од хиљаду милилитара, пластичним литрењацима у једној и чеповима за те боце, у другој картонској кутији поред стола. Уз сами зид била је и нека пластична посуда, као дечија кадица.

Јерусалим у време короне (Фото ЕПА ЕФЕ - С.А.)

Цијели сат и по су ми „објашњавали” колико је скуп онај бијели, густи, течни материјал у канистеру и како се прецизно у милилитар пресипа у боце од литре. Не смије бити милилитар горе, ни доле. Зато је она мензура. Дакле, прво се у мензуру одмјери хиљаду милилитара, преспе у пластичну боцу од литра а онда на дигиталној ваги ваги доспе оно што је, због густоће материјала,  остало на зидовима мензуре.

- Иванта? (Јеси ли разумио на хебрејском) - углас ме по стоти пут запиткују, док ја забринуто бројим колико тих канистера данас требам пребацити преко својих, још увијек тада, нежних руку.

Када се испразни канистер, ставља се над ону кадицу наопачке да из њега исцури и задњи милилитар прескупог фунгицида, па се одмах хвата други. Значи, десет пресипања у мензуру па из ње у десет боца, па прецизно мјерење, досипање, одливање...

- Јесам.  А могу ли ја предложити како бих ја то урадио?

- Таазов штујут. Каха осим ет зе ми тамид, ве... (Пусти глупости, тако  радимо одувијек и...) - врисну нервозни Јоси, пензионисани возач аутобуса који овдје хонорарише за моје двије, три плате, ако не и више.

- Рега, рега, Јоси, тенло ледабер. (Тренутак, Јоси, нека каже.), смири га стари Ханан, добар човјек.

Узмем десет пластичних литрењака, поредам једну до друге, канистер у снажне руке и сипам директно у боце отприлике до врха, пажљиво да не распем ни капи. Отвори су широки, па то иде доста брзо и канистер постаје све лакши и лакши. У десетој боци недостаје скоро и пола литре, све је то остало на зидовима канистера и у разликама у боцама.

Мензура нетакнута и чиста, а ја, након одређене таре, стављам прву пластикару на вагу и мјерим 999 милилитара. Њих двојица се у невјерици само згледају, а кад је друга боца засвијетлила са чистом хиљадарком милилитара, ни сам нисам вјеровао својој срећи. Они су били просто забезекнути, Ханан од среће, а Јоси од једва скриваног бијеса. Само сам пожелио да Јосија отјерам у вражију матер и да што прије наставим сâм са својим послом.

Када сам након два сата пролазио крај наше кухињице у купатило, спремајући се за паузу, чуо сам их како још увијек хвале генијалност оног Југословена  чије име још нису ни запамтили, како је скратио процес пресипања барем три пута, а тиме  повећао ово, повећао оно.

Из шупљег у празно...

Ма, издржаћу ја у овом егзилу пет, шест година, макар и на глави дубио, па назад свој кући у завичај.

Храбрио сам се тада неком ирационалном надом, а дебели шеф Ави ме одмах сутрадан ујутру упитао откуда ја то знам шта су пестициди, хербициди?

Да му помињем пољопривредне институте и све оне стручњаке из Новог Сада и Земуна, о својим амбицијама да, високородне сорте хибрида кукуруза произведене у Србији, уз помоћ пријатеља инжењера, доктора и стручњака, доведем на израелска поља?  Одустао се и наставио да стављам наљепнице на „јухе”.

Када сам недуго потом нашао посао, који је био изнад свих мојих израелских снова, у лабораторији „Пластосака”, наивно сам помислио да су маске, коначно и заувијек, само моја прошлост.

А ево дочеках вријеме да и на улици кажњавају, ако се не носи заштитна маска на лицу кад кренеш само по млијеко и хљеб.

Биће боље на прољеће, заводљиво и без стида опет јављају медији.

 

Алекса Благојевић, Тел Авив

 

 

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 
 

 

 

Коментари10
85977
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

vlajko Jelic
Svaka cast cka Alaksa! Pozdrav Vlajko Jelic
Aleksa
Hvala, dragi Vlajko... Veliki pozdrav!
Emir
Odlican tekst.Autor je ponudio tekst pun cinjenica a ujedno izrazio vlastito misljenje o nekim vaznim zivotnim stvarima i pojavama iz jedne, za nas obicne citaoce,jos uvijek nedovoljno poznate zemlje..
Muhamed Popovic Pop
To je kontradiktorno - rodoljubi ne gaze preko svog roda i domovine. Ali postoje "rodoljubi" koji zapravo imaju potpuno druge ciljeva ali se (ne)vesto kamufliraju i predstavljaju kao rodoljubi i patriJote.
Mile
Koji još danas Srbin emigrira u Izrael? Ali stvarno.
Radmila Hiller-Vetter
Aleksa cestitam !

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља