Алексеја Наваљног на западу називају лидером опозиције, главним руским опозиционаром или главним критичарем Владимира Путина. У Русији пре његовог имена обавезно додају блогер – чиме његов опозициони утицај своде на интернет мреже и додељују му ауторитет савремених самопроглашених гуруа који покушавају да наметну нека правила у облачењу и живљењу.
Да ли је Наваљни заиста главни руски опозиционар, како га називају западни медији? Како је изгубио снагу свог јавног представљања и утицаја и шта је све допринело гашењу његове звезде?
Чињеница да Наваљни има дуг опозициони стаж (појавио се 2008. водећи блог) показује да нешто у том механизму не функционише како треба: или је залогај превелики или су уста која би требало да прогутају Путинову власт премала.
Руска невладина истраживачка агенција „Левада” у истраживању јавног мњења крајем децембра прошле године, кроз питање „којим политичарима верујете, а којима не”, дошла је до резултата који се понављају: Наваљни има негативан рејтинг, док истовремено ниво поверења у њега није висок. Чињеница је да га многи знају, препознатљив је, али његова преовлађујућа оцена је у високом проценту негативна. То, међутим, не негира чињеницу да људи имају позитиван став према његовим активностима. Многи од оних који имају негативан став према њему – имају позитиван став према самим акцијама које су усредсређене на откривање корупције у систему власти и спремни су да кажу да Наваљни ради користан посао.
Августовски инцидент у авиону није први покушај „тровања” Наваљног. Његова портпаролка је 2019. рекла да је из притвора у који је одведен због организовања протеста пребачен у болницу после алергијске реакције на кожи која је вероватно настала због изложености неким хемијским супстанцама. Четири месеца после најновијег инцидента, 61 одсто анкетираних је „нешто чуло” о томе, а 17 одсто пажљиво прати развој ситуације. Међу анкетиранима 30 одсто Руса сматра да је тровање инсценирано, 19 одсто мисли да је то „провокација западних специјалних служби”, а 15 одсто је одговорило да је реч о „покушају власти да елиминише политичког противника”.
„Левадино” истраживање показује да што су људи старији то мање верују у покушај власти да елиминише Наваљног. Притом уверења снажно зависе од старости испитаника, канала добијања информација и става према властима. Дакле, представници старије генерације који се информишу преко телевизије и верују тим вестима, као и присталице власти, генерално сматрају да је инцидент инсценација и провокација политичког запада. Млади људи, активни корисници интернета и критичари власти, сматрају да је много вероватније да је руска власт крива за тровање.
Узимајући у обзир вишедеценијске учинке „главног руског опозиционара” поставља се питање да ли се заиста истинитом може сматрати тврдња њему наклоњених медија да је најновије хапшење Наваљног показало да је „диктатора” обузела хистерија, да губи живце и показује колико је његово присуство у Русији непожељно. Подршка руских грађана Нављаном и способност западних специјалних служби да утичу на обарање непријатељских режима показују да уобичајени метод уличног притиска није делотворан у Русији. Сада је очигледно да се прешло на комбинацију појачавања спољњег политичког притиска и умањења активне улоге самог опозиционара који је обележен негативним поенима.
Хапшење Наваљног, уосталом као и само „тровање”, више одговара службама које имају контакт с њим, како су ту врсту утицаја описали руски званичници, него што доноси било какву корист Кремљу. Пре ће бити да су Наваљног у затвор посредно „спремили” они који су га послали у Москву. Ако је у Русији ишта константа, то је извесност да ће неко бити ухапшен ако, рецимо, организује скуп који није одобрен. Ако се против њега још воде и други процеси – адреса са сталним боравком му је обезбеђена.
Оваквим приступом власти су Наваљног већ лишиле могућности да се кандидује на изборима – јер је судски кажњаван, а пре тога су угасиле његов потенцијал да завлада московским улицама константним хапшењима и чињеницом да није имао харизму неких претходних опозиционара. Тако се показало да сценарио обојених револуција у бившим совјетским републикама који је доводио до смене власти – у Москви не ради.
Протести из 2012. тешко се могу поновити у Москви. Виђени су прошле године у неким удаљеним регионима и што је необично и потенцијално опасно за власт – снагу им дају необични поводи: намера власти да гради цркву у парку, складишти отпад у близини неког града на далеком истоку или ухапси гувернера за кога демонстранти кажу да можда јесте поткрадао државу, али је својим суграђанима обезбеђивао запослење. У оваквим ситуацијама власт је препознала проблем и готово сваке недеље стижу вести да је неки гувернер или дао оставку или да је смењен. Опозиција је прошле године на локалним и регионалним изборима остварила известан помак „паметним гласањем”, када су грађани незадовољни неефикасном влашћу Јединствене Русије позивани да гласају за једног опозиционог кандидата. У очекивању овогодишњих избора за Думу, онима који би да виде Путинов политички крај, Наваљни је кориснији у затвору или болничком кревету.
