У центру Калуђерица, на периферији бајка, а преко врхова Златибора лебди гондола. Двојица дојучерашњих љутих политичких противника, један апсолутни господар Србије и други, апсолутни владалац Чајетине с околином, док се возе у кабини, знају да су савршено савладали две лекције: да у политици нема жирија за уметнички дојам и да је политика други најстарији занат на свету. Онај први, ваљда се разумемо, није прављење точка.
Када је Александар Вучић отишао на репризно свечано отварање највеће гондоле на свету коју је са својом екипом подигао Милан Стаматовић, јер какво је то свечано отварање ако му не присуствује председник лично, добар део острашћене јавности је очекивао да би, евентуалним пресецањем врпце, Вучић шефу општине Чајетина одсекао и прст. Припадници политичке школе наиве су се, такође, понадали да би Стаматовић могао да гурне Вучића из кабине, на месту где је она највише удаљена од снежне земље.
Говорећи до јуче најгоре један о другом, уз опструкцију градње гондоле Вучићевих људи – Зорана Михајловић се највише истицала – обојица су се присетила да се баве послом у којем се признаје само победа и да се бирачи инстинктивно окрећу јачем извору моћи. Као један од оснивача опозиционог Савеза за Србију, који се у међувремену распао, дугогодишњи владар Златибора успео је да изгради гондолу, уместо да је одустао и предао се, па се препустио малодушном твитовању о томе како му Вучићеве планинске јединице секу стубове и везују жице у чвор. Није се, дакле, прикључио на инфузију и трансфузију, чекајући да га реанимира Тања Фајон, већ је, као шеф једне од ретких преосталих опозиционих енклава, ако још постоје, подигао свој политички улог на много већу надморску висину него што је то кабина која се клати на жици.
Вучић зна да је боље да такав играч буде у његовој орбити, као уважени сателит, него да тумарајући опозиционим универзумом и лутајући између нових савеза који су већ пред раскидом, с гондолом као авансом, постане централна гравитациона планета. Западна Србија је иначе крај који умеју да обузму револуционарне бубице. Није само то разлог зашто је Вучић дошао на ноге Стаматовићу, и то без капе по оној мећави. И Стаматовић се, уосталом, солидарисао. Оно што се у такозваним демократским земљама сматра интересом двојице Снешка Белића, или леденим политичким прагматизмом, где свако од учесника остварује добит, у Србији се сматра инцидентом. Пандемијски међусобни вербални обрачуни сматрају се нормалношћу.
Вучић је сигурно размишљао о томе. Политичком асанацијом терена на претходним парламентарним изборима и увлачењем Александра Шапића у власт, скупштина је остала без опозиције, не рачунајући самосталног посланика Владана Глишића, који је напустио Шапића. Такав једнобојни пејзаж и математику не само да је тешко објаснити Бриселу и Вашингтону већ је компликовано накнадно га прекречити демократским наслагама.
Драган Стојановић
Рестаураторски експеримент с младим посланицима СНС-а, плус седа глава Атлагић, показао се неуспешним јер су чланови будуће елите владајуће странке, изникли из политичке школе напредњака, скојевски дисциплиновано контаминирали јавни простор, увлачећи под парламентарни свод и Секу Саблић и Драгана Бјелогрлића, уз опозиционе медије као стране плаћенике и Драгана Ђиласа као злог духа који лебди међу парламентарцима јуношама.
Како Вучић уме да препозна своје грешке и углавном их много више дели пред огледалом него пред јавношћу, приметно је да је спустио лопту и одлучио да са жестоког пресинга пређе на стратегију зонске одбране. Изгледа да пази на часовима за кошаркашке тренере. До легендарног Душана Дуде Ивковића није се спустио гондолом, али је његово присуство на обележавању стогодишњице Спортског друштва „Раднички” био још један одлазак на ноге некадашњем жестоком политичком супарнику.
У октобру 2017. године било је другачије. Дуда је подржавао тадашњег лидера Покрета слободних грађана Сашу Јанковића и био је принуђен да се његово последње збогом кошарци одржи у Атини, уместо у Београду. Александар Вучић је тада морао да учини апсолутно све да задржи Дуду у земљи, макар за то добио и техничку грешку, да је којим случајем вукао славног тренера за рукав, како би га задржао у земљи. Политичари и председници држава се мењају, али само је један Дуда Ивковић. Али, Вучић то није учинио. У вредносном смислу, оставимо се сада политике, владавине права и слободе медија, Дудина емиграција је највећи гаф током владавине шефа државе и лидера напредњака, која улази у девету годину.
Силно греши део опозиционе јавности која блати Дуду за колаборацију с Вучићем. Само су им се интереси поклопили, ма како некоме изгледало да је и Дуда завршио у гондоли. „Раднички”, последње спортско друштво с ореолом романтизма, чувени крсташи, добиће буџетску инјекцију и нову спортску халу. То што су њих двојица одиграли партију шаха значи да је Вучић пропрао своју савест, а Дуда спасио „Раднички”. Будимо поштени, све раније власти пустиле су спортско друштво у којем је Бата Живојиновић тренирао бокс низ воду и претвара се тек у носталгична сећања о великанима југословенског спорта са Црвеног крста.
Шта је очекивала усплахирена јавност? Да Дуда и Вучић један другог гађају коњима? То може да се провиђа само пешацима. Није Дуда био ту да се поклони Вучићу, већ се догодило супротно! Отуда предвиђам да ће, како се буду ближили избори, Вучић постати толерантнији према политичким противницима, у довољној мери да не разочара тврдо крило својих бирача, али да истовремено прикупи симпатије неопредељених, што не значи да ће носити капу кад поново падне снег, већ да ће прорежимски таблоиди, а нарочито телевизије с националном фреквенцијом ослободити простор за другачија мишљења, док ће млађани парламентарни зилоти добити нове тестове које ће читати, ако се већ показало да их тешко изговарају напамет.
И, поново о прагматизму. То неће значити да ће Вучића вакцинисати вишком демократских принципа, примиће кинеску вакцину. Биће то интерес човека који је постао свестан да толика количина моћи коју поседује постаје баласт, а не олакшање.
