Ако се зна да је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца настала 1918. а Совјетски Савез 1922. звучи чудно да су две државе дипломатске односе успоставиле тек јуна 1940. године. Одоцњењу су допринели шумови на везама између југословенске краљевине и „прве земље социјализма”, којима се бави нова књига историчара Александра Животића – „Московски гамбит: Југославија, СССР и продор Трећег рајха на Балкан 1938–1941”.
Ову публикацију је управо објавила издавачка кућа „Клио” а њен аутор, професор на Филозофском факултету у Београду, каже за наш лист да су корен неслагања Београда и Москве била револуционарна дешавања из 1917. године. Тада је уместо царске Русије, која је у Првом светском рату пружала свесрдну помоћ Србији, настала нова, совјетска Русија. Њен излазак из рата ће за Београд представљати велики ударац и одредиће будућност односа са Москвом.
„За политичку елиту југословенске краљевине, совјетска Русија и потоњи СССР је доживљаван као држава револуције и револуционарног терора. Совјетска страна је у југословенској држави видела буржоаску творевину антисовјетске оријентације и земљу изразите социјалне и националне неправде. Препреке у вези са положајем руске емиграције у југословенској краљевини, питање дугова Краљевине Србије царској Русији, страх од могућег ширења бољшевизма на југословенској територији, постојеће геополитичке препреке и изражени утицаји великих сила довели су до дводеценијског одсуства званичних дипломатских веза између две словенске земље”, наводи Животић.
Ситуација ће се мењати тек од 1939. и почетка Другог светског рата.
„На југословенској страни је сазревало уверење да се са СССР-ом морају успоставити дипломатски односи и ближа сарадња у ишчекивању бурних догађаја на европском тлу, док се услед новопрокламоване политике ’народнофронтовског зближавања’ почео мењати и совјетски однос према Југославији и Балкану. Већ од јесени 1939. југословенска влада је радила на успостављању дипломатских односа. Недостатак круцијалних сировина, немогућност набавке наоружања и пад Француске као кључног југословенског упоришта међу великим силама натерали су Београд да сигурност потражи у ослањању на СССР”, каже Животић.
Преговори о нормализацији односа почели су фебруара 1940. а до успостављања дипломатских дошло је 24. јуна исте године. Тај корак су подржале Велика Британија и Француска. Италија је отворено изражавала незадовољство, док је Немачка, иако је имала споразум о ненападању са СССР-ом, настојала да максимално отежа даље зближавање Југославије и Совјетског Савеза. Стога је Београду предложен улазак у Тројни пакт.
„Суочена с немачким притиском, без јасног совјетског одговора и британских гаранција да ће јој пружити војну помоћ, југословенска влада је била принуђена да приступи Тројном пакту. После потписивања протокола о приступању и војног удара у Београду је формирана нова влада генерала Душана Симовића. Иначе, совјетска дипломатија била је изненађена дешавањима од 27. марта а СССР није учествовао у том преврату”, објашњава Животић.
Иако Симовићева влада није повукла одлуку о приступању Тројном пакту, Немачка је започела гомилање војних снага на југословенским границама. Суочена с непосредном ратном опасношћу, Југославија је покушала да са СССР-ом склопи споразум о ненападању.
„Совјетско-југословенски преговори започели су 3. априла у Москви. Већ сутрадан је СССР информисао немачку владу о југословенском предлогу за закључење уговора о савезу и ненападању, као и да се Москва сагласила с тим. Немци су изразили сумњу да је погодан моменат за потписивање таквог уговора. У ноћи између 5. и 6. априла, у Кремљу је потписан споразум о пријатељству и ненападању између Југославије и СССР-а, у којем је Стаљин видео последњу наду за враћање Хитлера за преговарачки сто, а југословенска влада покушај да олакша притисак Немачке и њених савезника на својим границама. Али, кад је церемонија потписивања започела, у Кремљ је већ стигло обавештење да сутрадан почиње немачка агресија на Југославију. Судбина југословенске краљевине, али и совјетске балканске политике била је запечаћена”, каже Животић.
При том, совјетска реакција на Априлски рат била је млака, јер се Москва држала лојално према свом немачком савезнику. Штавише, под притиском Берлина, СССР је почетком маја 1941. прекинуо дипломатске односе с Југославијом. А онда, у јулу, после немачког напада на СССР, долази до обнове дипломатских веза Москве с југословенском владом у егзилу и стварања ратног савеза.
Стаљинов текст у „Политици”
Иако дипломатски односи Београда и Москве између два светска рата нису постојали, незванични контакти у виду посета појединаца и делегација из југословенске краљевине Совјетском Савезу су се несметано одвијали, наводи Александар Животић.
„Тако су 1927. поводом десетогодишњице Октобарске револуције СССР посетили адвокат и књижевник Драгиша Васић, вајар Сретен Стојановић и директор и један од власника ’Политике’ Владислав С. Рибникар”, наводи он.
По повратку, Рибникар је објављивао своје репортаже из Москве у нашем листу, а „Политика” је 12. децембра 1927. на насловној страни објавила Стаљинов текст о совјетској војној снази.
