И пре него што је у Сенату страначким вођама поручио да „јединство није опција, већ дужност”, Марио Драги је у очима 85 одсто Италијана доживљаван као „спасилац нације”. Зато није ни чудно што је 30. послератни италијански премијер у оба дома парламента добио подршку готово свих, изузев десничара „Браћа Италије” и неколицине незадовољних посланика Покрета пет звездица.
Искусни, сталожени банкар који је спасио евро, сада се налази пред најтежим испитом у својој каријери. Са владом националног спаса треба да у што краћем времену успешно изведе Италију из опасне зоне разорне пандемије која је узела скоро 100.000 живота и посусталу привреду поново постави на економски здраве ноге.
Главни задатак Марија Драгија (73) биће да направи план који мора у априлу да представи Бриселу, како ће потроши 209 милијарди евра које је Италија добила од спасилачког фонда ЕУ. Од тога зависи да ли ће трећа по величина чланица еврозоне успети да се извуче из рецесије и заустави највећи пад БДП-а у историји ове земље који је у 2020. износио 8,9 одсто.
Бившем директору Европске централне банке (2011‒2019) на старту ове „немогуће мисије” тренутне околности иду наруку. Осим пораста личне популарности „Супер Марију”, како су га прозвали у време када је спасавао еврозону, берза је живнула, а трошкови позајмљивања новца су пали на рекордно ниски ниво.
Када су 2012. године на финансијским тржиштима падале опкладе да ће се монетарна унија распасти, Марио Драги је тада са неколико реченица ударио шамар шпекулантима и тако ушао у уџбенике економске историје. На врхунцу кризе у еврозони, када је Грчка практично била шворц, и веће земље попут Италије, Шпаније и Француске имале су проблеме да дођу до свежег новца, Марио Драги је у Лондону поручио да је Европска централна банка (ЕЦБ) спремна да уради шта год је неопходно да би сачувала евро. После кратке паузе, додао је: „Верујте ми, то ће бити довољно.” И мерама које је предузео, ЕЦБ је убрзо преплавила тржиште јефтиним новцем.
Рођени Римљанин, који је у младости остао без оба родитеља због чега је морао да брине о млађој сестри и брату, био је успешан ученик елитне језуитске школе. Занимљиво је да је нови италијански премијер дипломирао економију 1970. године са тезом коју је касније у својој каријери оповргао: да је јединствена валута „лудост, нешто што не треба стварати”.
Пошто је докторирао на престижном Масачусетском технолошком институту (МИТ) радио је шест година у Светској банци. Пре него што је 2006. изабран за гувeрнера Централне банке Италије Драги је десет година био у Одељењу за трезор при Министарству финансија. На тој позицији покренуо је велику приватизацију у Италији и допринео на смањењу буџетског дефицита, што је омогућило земљи да се почетком 2000. квалификује за прелазак са лире на евро.
Марио Драги који је прошлог лета на предлог папе Фрање постао члан Ватиканског одбора стручњака друштвених наука, сео је у врућу премијерску фотељу у тренутку када нација очекује да направи ново „чудо”.
