Пре тачно четири године Бобан Стојановић и Адам Пушкар последњи пут су гледали зграде, паркове и реке Београда, који су изгледали све сићушнији, док се њихов авион пењао небу под облаке и потом заувек одлетео у правцу њихове нове отаџбине Канаде. Они су први геј пар из Србије који је добио азил у овој земљи због вишегодишњег вербалног и физичког насиља коме су били изложени на основу сексуалне оријентације и који никада нису решени.

Бобан и Адам били су „заштитни знак” свих парада поноса које су се догодиле у Београду и први пар који се пољубио пред телевизијским камерама. Упркос невероватном ентузијазму и енергији са којом су се борили за права ЛГБТ особа у Србији, њихов животни пут није био посут ружама већ трњем. Стан у коме су живели био је проваљен два пута, након чега су отишли у подстанаре. Увреде и претње добијали су на дневном нивоу. А кап која је прелила чашу њиховог стрпљења канула је на длан једног београдског јутра, које је свануло уочи Параде поноса 2016. године.   

„Испод наше терасе појавила се група људи која ме је прозивала по имену и изговарала најгоре увреде на мој рачун. Пре тога сам био нападнут на улици, усред дана, у центру Београда. Случај сам пријавио истог тренутка, након што сам успео да побегнем нападачима. Све што се дешавало након тога створило је у мојој глави конфузију и невероватно велики страх. Био сам упозорен да не „дижем галаму” и тако утичем на истрагу. Неколико дана након напада позвали су ме у полицијску станицу да идентификујем нападаче. Иако су слике које је забележила сигурносна камера на оближњој радњи биле кристално јасне, полицајац који ми их је показао упорно је тврдио да су мутне и да је нападаче немогуће идентификовати. Потом сам добио још неколико упозорења да не говорим у медијима о томе шта се десило. Све то ми није уливало наду да ће нешто бити предузето, али ми је уливало огромну количину страха и параноје. Тада сам донео коначну одлуку да тражим азил у некој страној држави”, присећа се Бобан Стојановић и додаје:

„Важно ми је да нагласим да наш одлазак није мотивисан идејом да искусимо нешто друго, зарадимо више пара или изградимо каријеру. Ми смо били приморани да одемо. Све што смо написали канадској имиграционој служби уклапа се у дефиницију избеглице Уједињених нација, јер смо ми практично били протерани из земље. Када смо поднели захтев за азил, адвокат нам је рекао да морамо да објаснимо зашто нисмо отишли раније, јер је канадском правосуђу необично да неко има толико нерешених случајева пред судом. Наш досије је имао око хиљаду страна, а половину од тога чинили су докази – пријаве напада полицији, медицинска документација и писма сведока. У одлуци коју смо добили јасно је наведено да смо ми, као грађани, учинили све како би држави указали на насиље коме смо били изложени, али да институције нису реаговале.”

Канаду су изабрали јер су сматрали да је то добра земља за њих, а за Калгари су се одлучили на позив познанице која живи у том граду и која им је понудила да буду код ње, јер је имала собу вишка. Недуго затим упознали су и групу Канађана која им је помогла да се интегришу, разумеју како људи у Канади размишљају и науче шта је потребно да ураде како би се што пре уклопили. Они су скупили новац за Бобановог и Адамовог адвоката и пружили им велику логистичку помоћ.

„Желели смо да, ако већ одлазимо, одемо што даље. Сада смо на другом крају света и то је то. Временом сам прочистио своја осећања према свему што ми се десило у Србији, почео сам да их сређујем и чини ми се да ту земљу волим више него икада – али на даљину. Када се на неки део света гледа кроз наочаре туристе, онда је све другачије”, констатује Бобан.

На питање какви су закони Канаде када је у питању статус ЛГБТ особа, он каже да су сва основна права загарантована, укључујући и право на брак – законодавац препознаје и признаје брачне и ванбрачне заједнице, усвајање деце, право на наследство.

„Мој партнер и ја смо у такозваној комон ин лоу (common-in-law) заједници, што значи да живимо заједно, али нисмо официјално венчани. Овде питање ЛГБТ права није – питање. Постоје неки проблеми, али они се не односе на угрожавање људских права у контексту који постоји на Балкану и у Србији. Овде се расправља рецимо о тоалетима који нису подељени на мушке и женске или се дебатује о видљивости ЛГБТ особа запослених у компанијама. Постоје разлике у квалитету живота ЛГБТ људи у великим и малим градовима или у руралним срединама, али основна људска права нико не спори. Нико не поставља питања када два мушкарца аплицирају за кредит за стан или кола, односно купују нешто на заједничко име”, закључује наш саговорник.