уторак, 20.04.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 02.03.2021. у 09:50 Оливера Поповић

Заборављени конструктори српског оружја

Бранко Богдановић у тек објављеној књизи баца ново светло на стручњаке потпуно скрајнуте с маргина историје, иако су били заслужни за јачање одбрамбене снаге Србије и развој индустрије и спољне трговине
Бранко Богдановић (Фотографије и илустрације приватна архива)

Бранко Богдановић, дугогодишњи сарадник додатка „Магазин” и експерт за стрељачко наоружање, објавио је у издању Медија центра „Одбрана” крајем прошле године обимну монографију „Конструктори и пешадијско оружје Србије 1804–2019”. Богдановић каже како је у књизи представио резултате свог вишедеценијског рада на прикупљању историјске грађе везане за развој наше конструкторске мисли и способностима једне мале државе да од вазалне кнежевине до самосталне републике постане једна од водећих светских извозника стрељачког оружја у свету.

– У време када се јачају борбене способности наше војске, расправља о враћању обавезног војног рока, али и добијамо вести о набавкама новог наоружања и стању у домаћој војној индустрији, књига посебно добија на актуелности – каже аутор.

Уводни део књиге посветио је домаћим конструкторима који су били активни од средине 19. века до данас. Занимљиво је да су ови стручњаци, без обзира на драгоцени допринос јачању не само одбрамбене способности Србије, него и развоју индустрије и спољне трговине, до данас, били потпуно скрајнути с маргина историје, а, како кажу, били су генијалци и скромни људи. У књизи су дате биографије 40 конструктора.


Легендарни домаћи пиштољ „тетејац” – 7.62 мм М1957

Богдановић нас подсећа да је Совјетски Савез, без обзира на медијску затвореност, од својих проналазача, попут Токарева, Симонова, а нарочито Калашњикова, створио националне хероје, светске легенде и промоторе совјетских/руских способности у сфери наоружања у целом свету. О Калашњикову написано је безброј књига, како у Русији тако и у иностранству, а Михаил Тимофејевич је путовао „иза гвоздене завезе” као „мегазвезда”. Идентичан случај је и са САД; у свету не постоји земља у којој Колт, Гетлинг, Винчестер, Браунинг или, у новије време, Стонер, нису познати као легендарне личности. У Европи, исто важи за Гасера, Манлихера, Маузера, Лугера, Шмајсера или Каркана.

– Једино су Србија и бивша Југославија остале потпуно затворене за информације о својим конструкторима, утопљеним у „тимски рад” бироа, института и фабрика – објашњава Богдановић.

Погађа га досадашњи немар према конструкторима, поготову када се зна да су на развоју нашег наоружања радиле величине попут Миливоја Петровића Блазнавца, Симе Лозанића или Михаила Петровића Аласа!

– Нешто познатији је генерал Коста Миловановић, захваљујући својој пушци „кокинки”, а опет мало се спомиње да је он имао преко 20 патената за оружје у скоро свим земљама Европе и САД, који су сада први пут приказани. Некa од чувених светских имена из света стрељачког оружја, као што је био Огист Франкот, тесно су сарађивалa са Србијом. Шта више, фамозни Георг Лугер, конструктор једног од најчувенијих пиштоља „парабелума”, био је нашег порекла по мајци, течно је говорио српски и писао ћирилицом – износи тек неке од занимљивих и непознатих података наш саговорник.

Један од заборављених конструктора код нас, али познат у свету, био је и Лазар Јовановић, аутор једног од најпознатијих спортских пиштоља „аншиц” и познатог полаутоматског пиштоља с којим је представљајући Југославију наступао на олимпијади у Минхену 1936. године.


Тодор Цветић (1914–2004)

Богдановић је посебну пажњу посветио и савременим конструкторима. Управо је најплоднији период од 1945. до данас, значи, у време када се земља ослободила рада према страним лиценцама: тада је створен низ конструкција које се данас продају широм света, у том степену да оружје представља можда најзначајнији елемент у спољној трговини земље. При томе, извози се не само готово оружје него и технологија, уз изградњу фабрика и постављање производних линија у многим земљама. Многа иновативна решења домаћих конструктора добила су похвале страних стручњака, па тако аутор открива да му је током посете Србији Калашњиков казао да је јуришна пушка на бази АК наше производње можда најбоља у свету. Ових дана, исти податак је потврђен и од релевантних светских ауторитета.

Још једна посластица за љубитеље оружја нашла се у Богдановићевој књизи. У 19. веку куповане су америчке и британске лиценце за прво острагпунеће оружје, које се усавршавало, прилагођавало и производило у земљи. То је важило и за период између два светска рата, када је откупљена белгијска лиценца за пушке система Маузер; у Крагујевцу изграђена је верна копија „Фабрик насионала” из Лијежа.


Домаћа „лака” пушка М1953, конструкција Тодора Цветића

Али, у Крагујевцу је развијено више модела истог оружја (коњички карабин, јуришна и соколска пушка, стрељачка пушка, систем за вежбовно гађање Си-Ла), а добра сарадња с белгијским гигантом задржана је до данас. Један од лаицима најпознатијих домаћих производа је чувена ручна бомба систем Васић из 1904, позната и као „крагујевка”, која је у оперативној употреби задржана све до седамдесетих година 20. века!

– Захваљујући својој ванблоковској позицији и садашњем неутралном статусу, Југославија и Србија су без ограничења и комплекса развијале наоружање прилагођено и НАТО и стандардима Источног блока. Управо ова чињеница је омогућила да наша армија не зависи од тренутне констелације снага у свету, а истовремено може своје оружје да извози у све земље света, без обзира на коју технологију су ослоњене. Захваљујући квалитету и иновативности, наша наменска индустрија, како с војним, тако и с цивилним, ловачко-спортским програмом, успела је да освоји и изузетно захтевно америчко тржиште. Можда најбољи пример за то је последња, модуларна пушка, која се заснива како на руској муницији 7.62 мм, тако и на америчкој муницији 6.5 мм „грендел”.

Маузер, а српски


Коста Кока Миловановић (1847–1905) 

– Можда делује апсурдно, али прва асоцијација на српско оружје у свету је пушка „маузер”. Давне 1879. ћерка тог чувеног Немца који је измислио ову пушку удала се за Коку Миловановића, нашег конструктора. Како нико није схватио генијалност конструкције „маузера”, фабрика је била пред банкротством. Државни врх Кнежевине Србије, бирајући пушку за нас, закључио да је то решење генијално. Ми смо први купили велике количине те пушке и уз преправке Коке Миловановића извукли „маузер” од пропасти. Још важније, од 1880. определили смо се за тај систем, који практично важи и до данас, јер наши сви ловачки карабини раде на том принципу. Ми смо све време и у Првом и у Другом светском рату били наоружани Маузеровом, значи немачком пушком – подсећа Бранко Богдановић, који је по наруџбини америчке издавачке куће написао књигу која се зове баш „Српски маузер” и која је у САД 2006. у тиражу од 10.000 продата у року од два месеца. Тада је коштала 20 долара, данас на „Амазону” може да се купи за 30 долара!

Операција „Спајалица”

Богдановић открива и једну занемарену, али важну причу. После Другог светског рата западни савезници, у операцији „Спајалица”, ангажовали су све немачке стручњаке да за њих раде на развоју наоружања. Већ је постала легенда да су Американци, захваљујући Вернеру фон Брауну, успели да изграде „Аполо” програм, а Французи су ангажовали „Маузеровог” стручњака Лудвига Форгримлера. Исти програм покренуо је и СССР, ангажујући Хуга Шмајсера. Сличан потез, међутим, повукла је и Југославија и 1947. пружила могућност конструкторима из реда немачких заробљеника да за надокнаду раде у нашој војној индустрији. Захваљујући овим људима, убрзан је послератни развој стрељачке муниције и ручних противтенковских бацача.

Љубав из раног доба

Откуд потиче тако велико интересовање за ове теме, питали смо аутора:

– Мој деда по мајци је био Васа Чубриловић, а Чубриловићи су имали велику приватну збирку оружја и то је код мене побудило интересовање од детињства, практично од првог разреда школе – открива Богдановић који је до сада написао више од 30 књига, само у иностранству штампано је двадесетак, од Јапана до Америке.

Војна тајна


Модуларна пушка М-19

Да ли Срби баш толико воле оружје?

– Не више од других, нисмо ми никакав изузетак: свуда у свету је ово тема која интересује велики број људи. Наравно, да се не разуме погрешно: не придајемо значај оружју због њега самог, већ је војна индустрија увек била покретач општег индустријског развоја. Тако се и код нас дешавало: од војних фабрика и те технологије која је најнапреднија ми смо успели да индустријализујемо земљу – одговара аутор.

Међутим, он подсећа да је у периоду социјализма све било војна тајна, па се и рад конструктора одвијао у сенци, као рад тима, али идеја увек потиче од индивидуалца, а затим је реализује тим. Подсећа и да Калашњиков није сам направио свој аутомат, на њему је радило сто људи, али је „његов”. Посебно истиче да је ова књига издата уз подршку Војске Србије, Сектора за материјалне ресурсе.

 

Коментари15
9bf97
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Panta
Koliko se razumem u oruzje svo nase oruzje je modifikacija pistolja i pusaka koji su vec postojali...
Беграђанин Милош
U jednom clanku dal politici ili blicu pisali su o prvom koriscenju topa u sluzbi pvo , gde su top stavili na neki lafet i time napravili prvi protiv avionski top, koji je srusio avion u prvom svetskom ratu.
Petko Rojs Domazet Visnjica
To je takodje bilo i prvo obaranje ratnog aviona sa zemlje zabiljezeno u svijetskom istoriskom rekordu
Aca
Kragujevac 1915.
Nikolaj Nikolajevič Kolja
Jedna od većih zabluda koje su se uspešno zapatile u ovim krajevima je mit da je naša verzija AK47 jedna od boljih, ako ne i najbolja. Istina je da je ta verzija jedna od najgorih, jer nema hromiranu cev, što znači da cev stalno rđa i da se mora održavati što u ratnim uslovima i nije uvek jednostavno ni moguće. Ali ovde su mitovi na svom terenu, osećaju se kao kod kuće.
Nikolaj Nikolajevič Kolja
Dragi Borivoje, u ratnim uslovima ne pucaju drveni delovi ni završna obrada. Hromirane cevi su otpornije i dugotrajnije, što je u ratnim uslovima valjda bitnije od završne obrade? Što se tiče preciznosti, delimično je tačno da su hromirane cevi nepreciznije. To je tako samo na početku upotrebe oružja, pre ispucanih 1000, 2000 metaka, jer hromirane ne gube karakteristike, dok nehromirane degradiraju. Uz to, na praktičnim daljinama gađanja, razlika u preciznosti je zanemarljiva. Mogli bi o ratu..
Боривоје Банковић
Цев није хромирана са намером јер су хромиране цеви мање прецизне, а у ратним условима нема времена да зарђа. Да сте били у ратним условима, знали бисте. Видео сам деведесетих свакакве. Совјетске, румунске, бугарске и кинеске и све пуцају без грешке, али је "Застава" по квалитету дрвених делова и завршне обраде три копља испред. Зато...
Прикажи још одговора
dusan1
Ima tu osim stručnjaka za streljačko naoružanje i drugih . Na primer elektrotehnike i elektronike ,raketnog i artiljerijskog naoružanja i vojne opreme i da ne zaboravimo inovatore iz oblasti baruta, eksploziva i aeronautike. Na prier Krušik je pre 50 godina proizvodio baterije (za vojsku) koje Kinezi tek sada masovno upotrebljavaju za električna vozila i reklamiraju kao HI-TECH !
Milos Las Vegas
Koliko se ja razumem, a ovaj tekst to ne demantuje, mi nemamo ni jedno oruzje razvijeno od nule. Sve su od starta licence posle malo doradjivane ("nas tetejac" je identicni sovjetski TT 33 samo sa 9 mesto 8 metaka u okviru.) I ostale puske koje smo proizvodili i masovno prodavali su tudje licence(uglavnom sovjetske), papovka, kalasnjikov, cz99=ceska zbrojovka itd. Ne zelim da umanjim znacaj nase vojne industrije samo zelim da bude jasnije da smo mi proizvodjaci i doradjivaci a ne izumitelji.
Зоран Чачак (пишимо ћирилицом)
Када погледате визуелно, ни АК-47 није оригинално решење, већ је слика и прилика немачке јуришне пушке StG 44. O конструкцији не бих, јер нисам неки стручњак "за-све-и-свашта", али с обзиром да је после Другог светског рата настала јагма између САД и СССР за немачким инжењерима и научницима и да су и једни и други своја оружја развили на основу немачких истраживања која су била тек у повоју при крају рата (далекометне ракете, млазна авијација...), не верујем ни да је ова пушка изузетак.
Стари Словен
@Боба Не греши, и врло се тачно изразио. Ни један једини наш систем ватреног оружја није конструисан од нуле, већ су сви били мање или више дорађиване лиценце. То је разлика између инвенције и иновације. Као конструктор би морали да знате да постоји значајна разлика између потпуно оригиналне конструкције и дотеривања већ постојеће. И у томе никакве срамоте. Многе државе немају ни тај капацитет, а оружје се, поготову војно, ни не прави због себе самог него због крајњег корисника.
Прикажи још одговора

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља