petak, 27.11.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
petak, 25.09.2020. u 20:09 Nenad Tomić
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Da li smo potomstvu utabali bolju budućnost

Prošli život zarobili smo ispod hrpe nezadovoljstva. Novi još nismo ni počeli. A više od dve godine kako gazimo među svim tim kengurima. Da bi potomstvu utabali bolja budućnost, dve karijere, inženjera saobraćaja i operske pevačice, konstantno u niskom letu, konačno su prizemljene. Dilema koja mi parališe misli: jesmo li sudbini pljunuli u lice?
(Фото Пиксабеј)

Život nam, uglavnom, drugi usmeravaju. Nisi mi to nikada rekla. A ni ja te nisam pitao. Čekao sam da sam shvatim, tražeći uporno komadiće svoje istorije pored puta. I svoje memorije. „Kupusaru” sećanja koja se stavlja ispod ruke u trenutku kada ti u čekaonici večnosti prozovu ime. Jer, tamo kuda se iz te čekaonice polazi ništa se osim sećanja i ne može poneti.

Mudrost tvoga iskustva tetka, moja je lekovita mantra. Molitva za disciplinovanje misli, proteza za duh kada počne da ćopa i posrće.

„Šta god se tamo dešavalo, gledajte samo napred“.

I ne znajući, najvredniju stvar nisam poneo u koferu. Ostala je da čuči u seni leve strane moga mozga. I da ustaje da protegne noge kada dan pređe u overweight zonu. A to se, tetka, događa često, češće n'o što sam se nadao.

(Foto Piksabej)

Nije da se kajemo tetka …

Prošli život zarobili smo ispod hrpe nezadovoljstva. Novi još nismo ni počeli. A više od dve godine kako gazimo među svim tim kengurima.

Za prošli život devet meseci u stomaku majke bilo je sasvim dovoljno. Za ovaj novi, u želucu sudbine i sumnjičave australijske birokratije odvajaju se godine. Broj tri kao donja granica optimizma. U sebi tipujem na pet.

Mada, kao inženjer možda nešto i vredim, kao kockar tek nemam nikakvih šansi! I to me jedino i plaši. Šta plaši, izuva me iz cipela od straha! Ta dilema koja mi parališe misli: jesmo li sudbini pljunuli u lice?

(Foto Piksabej)

Ti znaš da to nismo namerno uradili tetka.

Bili smo zarobljeni, stranci u rođenoj zemlji. Znam da znaš kakav je to osećaj. Nikakav! Biti stranac u tuđoj, zar to nije daleko normalnije? Pa makar postao ponosnim generalom kompromisa sa samim sobom, da bi se potomstvu utabala bolja budućnost. Cena – sitnica: dve karijere u konstantno niskom letu, inženjera saobraćaj i operske pevačice, konačno su prizemljene.

Znam da će ti ovo delovati tužno tetka, razočaravajuće čak. Iste smo krvi, ti i ja, koja nosi zapis da je naš posao ono što smo mi. Izvan toga nas nema, osim u formi beskorisnih hobija. Ovde nas itekako ima tetka, tačnije, mora nas imati.

Ova avantura ne podnosi isključivost. Ulog je veliki i nesmotren, a na čeku kojim se obezbeđuje pokriće svojeručno smo ispisali „spremni na sve“. Jedino što nismo znali šta će to „sve” podrazumevati. I kakve će ožiljke spolja i iznutra ostaviti.

Al' pazi sad tetka, ponosniji smo nego što smo  u prošlom životu bili.

Moći nešto, ovde znači preživeti, a preživeti, znači uspeti. Kažu da samo hronično lenji i oni mentalno drugačiji ne mogu ništa ili ne žele ništa. Za sve ostale šansa itekako postoji. Samo što mi nismo svi ostali tetka. Onakvim smo kakve su nas vaspitali ljudi kojima su poštenje, obrazovanje i vernost struci svetinje. Koji su stameni u svojim uverenjima, vrednostima i trasiranom putu. I kod kojih fleksibilnost u izboru nikada nije bila ozbiljna opcija (uostalom kao ni emigracija).

(Foto Piksabej)

Ne razumi pogrešno tetka, ne kritikujem ih ja. Volim ih do neba i strašno mi nedostaju. Jedino oni, nekoliko njih u najužoj porodičnoj orbiti (ti se, naravno, podrazumevaš) i to je sve.

Al' to ne pomaže ovde tetka. Ovde pomažu volja i spremnost. Da uprljaš ruke, saviješ kičmu i počastiš telo kolekcijom hroničnih bolova koji se teško leče.

Tek u umoru i bolu mi smo u svom elementu. Jeste tetka, element je naš, ali život na trenutke kao da nije. Znaš već taj efekat, kao da si ekran po kome neko iz tame slaže slajd po slajd tuđe priče. A ti bespomoćna da bilo šta oduzmeš ili dodaš. Zbunjeno trepćeš na promenu slajda, ozari te jarki kolorit, naježi te zagušljiva vizura.

Genetska zaostavština stvara nam probleme, za kameleone nismo sposobni. A ništa ne nastaje samo od sebe, samo na osnovu htenja.

Veština je urediti vlastiti život ovde tetka. Pod uslovom da ti se stolica ne izmakne. I da zaboraviš da si sličnu veštinu neuspešno vežbao ranije, na nekom drugom mestu.

Pa ipak, kada svane dan, lakše nam se osmeh iskrade na lice. I one teskobe nema kada kiša zapne. A vetrove već i ne primećujemo.

Tako nekako tetka …

Tvoj N.

Nenad Tomić

Komentari9
c3307
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Miroslav
Ni ovamo ni tamo a gde smo mi to? Kao da smo mogli birati, kad smo odlazili? Mi smo se njima ponudili, ko je pokazao interes za nas, mi smo mu se odazvali. Nekoliko dana smo bili srećni, ali samo nekoliko dana. Kako se približavao dan odlaska, bilo je sve teže. Neko od prijatelja navija za odlazak, neko od prijatelja ne, komentari se smenjuju. A mi kao u agoniji, uređujemo papirčine, kao da to radimo za nekog drugog. I kad je sve uređeno, suočite se sa odlaskom. I sada smo ni ovdje ni tamo?
Marina
Bila sam tamo godinama. Vec dugo sam ovamo. Dusa mi ovamo pripada. A dusa je vazna, zar ne?
Milan Simic
Ovde u Srbiji se ljudi cude kad se neko vrati iz inostranstva.Razlog je samo misle na vece plate negde u sveti a veze nemaju sta ljude ceka negde drugo kad odu da zive. Treba dolaziti u svoju zemlju cesto ili se vratiti ko ima od cega da zivi u Srbiji jer ce mnogi kad se vrate iz inostranstva, tek posto se penzionisu , da se uhvate za glavu i kazu sebi prodje mi zivot u izgnanstvu sa tudjim dusama.
Mirs
Ima nas raznih. Moji su koreni ispod mojih stopala.
Petrana
Dobro bi bilo da smo ''I tamo i ovamo'', kao ovi filmski glumci koji kupuju kuće na kontinentima, a tamo ne budu ni dan. Danas je saobraćaj brži, ne putuje se tri meseca brodom. Imamo skajp, imamo wocap, imamo, hvala Tesli, mnogo pogodnosti da bi bili ''I tamo i ovamo''. Valja otići pripremljen. Internet sve donosi pritiskom na dugme. Ranije je bilo ''samo'' dva meseca da stigne obični papir. Obožavam što sam ''I tamo i ovamo''. Toliko sam ''ovamo'' i ''tamo'' da više ne znaju gde sam duže.
Dragan Pik-lon
Dok je covek mlad on je tamo i ovamo(hvala bogu) a kad ostari on je samo tu.Blizu apoteke i groblja.Boji se kremacije,kao djavo krsta.Uskoro ce nam i tu zadnju oazu oteti zapad-kremirati ce nas sekundu pre nego sto izdahnemo.To je jeftinije i ''humanije'' nego da cekamo ljudski sprovod na kome ce ionako biti samo stranci.Sve ovo mi rece stariji Srbin iz Makedonije,koji ovde na zapadu ceka zadnji cas.Napravio je u zavicaju cardake,ni na nebu ni na zemlji.Ne moze da se vrati.Zbog dijalize bubrega.
Ljiljana
Zbog dijalize bubrega. Zbog toga sam otisla pre 30 godina i zbog toga sam jos ovde a nisam tamo.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja