petak, 27.11.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
nedelja, 11.10.2020. u 10:48 T.Bogdanović
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Jedan je otac

Teško je to opisati mojoj deci. Da se sigurnost, ljubav i bliskost prenose putem matematike, Teorije Pouzdanosti. Ili da je najvažnija svrha mojih poseta Beogradu bila da sedim pored njega na tom kauču dok čitamo svako svoj deo „Politike”. U tišini, bez komentara, da smo tako najviše i najlepše zajedno.
Фото Пиксабеј

Naš otac je nestajao polako, pred našim očima, kao kada se brusi kamen.  Prirodno, kao što je njegova bolest bila prirodna, istovremeno i strpljiva i nemilosrdna.

Ja sam iz Srbije otišla pre više od dvadeset godina, a brat i sestra su ostali u Beogradu. Moju sliku držao je na vitrini, tamo gde je pogled završavao sa njegovog mesta na kauču. Prvih godina smo pričali preko telefona, jednom nedeljno po pravilu.

Kada mu je sluh oslabio, pisali smo jedno drugom preko Interneta. Ja bih pisala o deci, o knjigama koje čitam, o vremenu, o mojoj bašti. Slala slike moga zelja, izniklog iz semena koje mi je on kupio na Kalenićevoj. Često bih poslala neki matematički problem na kome radim, on je proveravao moje proračune. Kada bi mi rekao da je tačno to što sam uradila, da je proverio i da se slaže, bila sam zadovoljna, sigurna u sebe. To je bila naša bliskost, ta matematika.

Foto Piksabej

Teško je to opisati mojoj deci. Da se sigurnost, ljubav i bliskost prenose putem matematike, Teorije Pouzdanosti. Ili da je najvažnija svrha mojih poseta Beogradu bila da sedim pored njega na tom kauču dok čitamo svako svoj deo „Politike”. U tišini, bez komentara, da smo tako najviše i najlepše zajedno.

Nije se predavao bolesti. Znao je tačno šta i kako hoće i tako je moralo biti. Gledala sam iz daljine brata kako ga nežno i predano neguje, sve do poslednjeg daha kupa ljubavlju i brigom. Imali su svoje rituale i planove, sve je moralo biti unapred planirano.

I brijanje i šišanje i odlasci lekaru. Desko je odlučivao, uvek. Bože, koliko sam zahvalna bratu za tu negu, koliko mu se divim i koliko ga volim.

Na poslu imam kolegu Lazara, jednog od najboljih inženjera u kompaniji.  Po godinama je između mog oca i mene. Na jednoj od svojih poseta Beogradu, upoznao je moje roditelje kada im je odneo mali paket od mene. Po povratku mi je rekao da su ga moji roditelji lepo dočekali i dao mi „bajaderu” koju su mi poslali.

Iznenađena, pružila sam ruke u neverici, nisam očekivala da me roditelji prigrle tog jutra, u tom prostoru. Lazar je gledao kako uzimam poklon iz njegovih ruku, ne uspevajući da zaustavim grcaje i plač – videla sam koliko mu je neprijatno i bilo me je sramota što ne mogu da se zaustavim…

Sutradan sam na radnom stolu zatekla crvenu jabuku, usred te hladne kancelarije ispunjene ravnodušnim ljudima pred monitorima kompjutera. Uteha, razumeli smo se.

Foto Piksabej

Pričamo o Beogradu, Srbiji, kada se sretnemo u hodniku. Raspitivao se za mog oca, ja bih mu pričala, o terapiji koju prima, o bratu koji svaki slobodan trenutak provodi uz oca, ne spava noćima. Kako brinem za brata.

„Jedan je otac” rekao mi je tada Lazar uz uzdah.

Otac se ugasio u zoru nakon svog osamdeset četvrtog rođendana. Imao je bogat život, onako kako je mogla i imala njegova generacija. Bio je svoj, jak kao stena, i kada je telo nestajalo duša i um su bili jaki i nisu se pokorili ni bolesti ni tuzi. Ugasio se u svojoj postelji, nečujno, u snu.

O smrti nismo nikada razgovarali. U našoj porodici se ne priča o planovima za sahranu; oni među nama koji bi pričali o tim temama ne razmišljaju. Oni među nama koji o smrti razmišljaju o njoj ne pričaju.

Sestra i brat su me pozvali te noći, po ovdašnjem vremenu, trgli iz sna. Znala sam zašto me zovu.  Na video linku bila sam sa njima tog Beogradskog jutra dok smo birali odelo i košulju i kravatu za očev ispraćaj. Kada su došli momci da ga odnesu, predložili su da mu u ruke stavimo neki predmet koji je voleo.

Neobičan predlog, sada pomislim, otac se verovatno ne bi saglasio ali mi se u tom trenutku verovatno ničemu ne bismo suprotstavljali. Odrasli ljudi, valjda smo se osecali kao deca nemoćni tog jutra. Otvoreni za svaki savet ili sugestiju, od onih koji “bolje znaju” slušali smo bez ikakvog pogovora. Brzo smo se saglasili da to bude „Spravočnik po Matematike”, jedan od mnogih koje je imao. 

U vitrinama su ostale na stotine knjiga iz inženjerstva, fizike, teorije pouzdanosti na ruskom i francuskom, desetine rečnika, eseji i romani, Pekić, Ćosić, Crnjanski, Solženjicin...

Ordenje i diplome, stotine ispisanih stranica matematičkih formula, očevi prevodi sa francuskog i grčkog, spiskovi, fotografije sa letovanja i iz mladosti.

Ceo jedan život, u otadžbini.

 

Kćerka Bogdanović, Montreal, Kanada

 

 

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  mojzivot@politika.rs
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika 
 

 

Komentari53
6f4ae
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

sin Djokovich
Hvala Petrana,,,
Alberta
Svako ima Oca. Neki ga zovu Tata, neki Caca, Cale, itd... Ima puno naziva, i svi su nekako slicni, puni lubavi i postovanja. Otac je nesto sto se proteze kroz vrijeme. Ja sam otac, imam oca, koji je imao oca, itd... Bez oca tezak je zivot, a nekima sa Ocem i tezi, pogotovu kad Otac ne stoji iza svog zvanja "Otac". Odgovornost Oca je velika. Mnogi, a i ja medju njima uhvate sebe na djelu kako mislie, rade i rezonuju kao njihovi Ocevi. Moj otac je svoju duznos shavio ozbiljno. Caca volin te.
Наташа Вујовић
Растужили сте ме, госпођо Богдановић овим дирљивим и меланхоличним текстом, какав може да изнедри само наша топла словенска душа...Осећам вашу располућеност, бригу, грижу савести и захвалност према брату и сестри... Диван је и достојанствен ваш однос... Осећам дамаре ваше повезаности, упркос даљинама..речи су ништа, тишина и мир много више говоре....Можда би ме мање болело да сам имала времена да помилујем мог оца на таквом истом каучу када га је брат мртвог донео и спустио на кревет у неверици.
Draga
Divno!!
Zivota
Divno opisano osecanje prema ocu.Nazalost to je osecanje na daljinu,bliskost je ipak mnogo bolja.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja